Ima nešto veoma pogrešno, da ne kažem glupo, u delovanju naših političkih i nevladinih organizacija koje se samodefinišu kao patriotske. Slažemo se u načelu oko 90% ideoloških pitanja, a razlikujemo u detaljima ili taktici u onih preostalih 10%. Međutim, umesto da sarađujemo u vezi sa onih 90% oko kojih se potpuno slažemo – mi ćemo se deliti, svađati i sukobiti kao najgori neprijatelji zbog onih 10% oko kojih nema saglasnosti. Zar nije logičnije da sarađujemo oko onih 90% krupnih tema oko kojih smo jedinstveni i da prvo uradimo taj veliki zajednički posao, a onda ćemo da vidimo šta ćemo za onaj ostatak oko koga se sporimo? Ali, ono što je logično očito ne stanuje u srpskoj politici.
Pogledajmo kako to izgleda u izbornoj praksi. Na prošlim, nedemokratskim izborima patriotski birači su se podelili na one koji su izašli na izbore uprkos tome što su oni bili nedemokratski i one koji su bojkotovali izbore na svim nivoima. Zanimljivo je da uprkos svim pritiscima i kupovini glasova od strane vladajućeg režima gotovo 15% birača nije htelo da glasa za vladajuće SNS i SPS već je svoj glas dalo nekim drugim izbornim listama koje su oni smatrali opozicionim ili više patriotskim nego SNS i SPS. Ako se dodatno uzme u obzir da je više opozicionih patriotskih grupacija, među kojima je i Srpski pokret Dveri, bojkotovalo izbore i da su među građanima koji su bojkotovali izbore mnogi koji bi svoj glas dali takvim opcijama, dolazimo do jednostavne računice da patriotsko opoziciono biračko telo mimo SNS i SPS raspolaže sa najmanje 20-25% glasova u ukupnom zbiru.
Razume se da će u trenutku pada vladajućeg režima i urušavanja ove dve trenutno vladajuće stranke taj procenat biti znatno veći, ali ovde govorimo samo o onim biračima koji već sada, uprkos svim ucenama, ne glasaju za SNS i SPS već traže drugu patriotsku opciju i kojih je skoro 25%. Šta je onda problem i kako smo došli u političku situaciju da se ovih 25% birača u Srbiji ništa ne pita i ni o čemu ne odlučuje?
Problem je što se tom moćnom i vrlo patriotski orijentisanom delu biračkog tela obraća 15-20 različitih većih i manjih rodoljubivih političkih organizacija, gde svaka za sebe misli da je jedina prava patriotska opcija i neće da sarađuje sa drugima. Umesto da svi zajedno imamo 20-25% glasova i predstavljamo drugu političku snagu u Narodnoj skupštini posle vladajuće SNS – mi smo svi pojedinačno u proseku na 2-3% glasova (neko na 0,5, a neko na 4%, što ne menja poentu ove priče). Niko, dakle, samostalno u ovom trenutku ne može da pretenduje da osvoji ovo ogromno patriotsko biračko telo, retko ko uopšte samostalno prelazi cenzus a ukoliko se nastavi trend da se svi pravimo pametni i nastupamo pojedinačno može se lako desiti da svi ostanemo ispod cenzusa i tako bude bačeno preko 20% patriotskih glasova.
Šta nam je onda činiti? U slučaju da se napravi jedna zajednička izborna lista koja bi – primera radi – mogla da se zove Ujedinjene patriote, uspeh bi bio zagarantovan, svi bismo postali parlamentarni, patriotska opcija bi bila veoma snažna u Narodnoj skupštini i niti jednoj ni sadašnjoj ni budućoj vlasti ne bi moglo da padne na pamet da izda Kosovo i Metohiju ili bilo koji drugi nacionalni ili državni interes. Malo li je na ovu krizu?
Zašto onda ne dolazi do tog veoma logičnog i praktičnog ujedinjenja patriota nakon čijeg uspeha na izborima bi svako mogao da ima svoju poslaničku grupu u Narodnoj skupštini i dalje samostalno nastavi da predstavlja svoj politički program, opet sarađujući sa drugima po svim onim pitanjima koji su od opšteg interesa? Pored tradicionalnih sujeta i ličnih i stranačkih interesa i trvenja, brana saradnji su i sumnje u to da li deo patriotske opozicije ima neke obaveze prema vladajućem režimu i da li bi, poput Šapićevog SPAS-a, promenio stranu posle izbora i prešao u redove SNS ili ušao u njihovu vlast? Posle svega što smo doživeli prethodnih godina ovaj strah od novih kukavičjih jaja je opravdan. Ovo pitanje se lako rešava time što bi se sve članice buduće izborne liste obavezale javno da nakon izbora neće sarađivati sa SNS-om i rešen problem. Dakle, uvek postoji rešenje ako ima dobre volje i ako se opštenarodni interesi stave ispred partijskih.
Nemam problem sa tim da se ova moja kolumna razume i kao otvoreni javni poziv na razmišljanje i saradnju upućen svim kolegama iz patriotske opozicije bez obzira da li su bojkotovali ili izlazili na prošlogodišnje izbore, ako im je prihvatljivo da potpišu ovu vrstu javnog obavezivanja da nema saradnje sa SNS nakon sledećih izbora. Kad to kažem mislim na Narodnu stranku, DJB, DSS, POKS, Zavetnike, Državotvorni pokret Srbije, Pokret Srba sa KiM „Otadžbina“, Srpsku monarhističku stranku „Srpska sloga“, Ne damo Kosovo, Antiglobalisti, Ravnogorski pokret, Buđenje, Nova snaga Srbije, Pokret svesrpskog ujedinjenja, Srpski demokratski savez…
Nije moje da ocenjujem i merim bilo čiji patriotizam jer smo svi pozvani da se pokažemo pre svega na delima, a ne samo na rečima. Svakako da se u ovom zajedničkom dobrom delu, kako je Sveti Vladika Nikolaj nazivao mobu, treba osloniti na naše najveće intelektualne autoritete i njihove savete. Zamislite taj Politički savet Ujedinjenih patriota u kome bi bili Milo Lompar, Leon Koen, Kosta Čavoški, Slobodan Antonić, Miša Đurković, Dejan Mirović, Zoran Čvorović, Vladimir Dimitrijević, Boris Malagurski… Znam većina čitalaca će reći da je sve to nemoguće i da su nesloga i podele naša sudbina, sa čim se ne mogu složiti. Sve je do nas i kako smo postavili prioritete. Pravo pitanje glasi: da li svako od nas za sebe i svoju političku organizaciju misli da su najbolji, najlepši i najpametniji ili je spreman da sarađuje sa drugima u nacionalnom interesu?
Evo da ja prvim pređem sa reči na dela – ja sam spreman i više nego raspoložen da sednem sa svakim srpskim rodoljubom i razgovaram o našem ujedinjenju u jedan nacionalni front na – siguran sam – svima prihvatljivim temeljima: očuvanje KiM u sastavu Srbije, porodica na prvom mestu, ekonomski i ekološki patriotizam i promena sistema – da se konačno i mi srpski rodoljubi pitamo i odlučujemo u ovoj državi.
*Извор: Интернет портал Директно.рс
