Autorski tekst nekadašnje profesorke srpskog jezika i književnosti Radmile Živković, predsednice Saveta za socijalnu zaštitu i podršku porodici Dveri Čačak, koji je stigao u našu redakciju objavljujemo u celini.
Nasilje je sveprisutna reč u javnom prostoru, nepoželjna i teška, a imenuje zloupotrebu fizičke sile i moći sa ciljem da povredi druge. Zašto se (u poslednje vreme naročito) nasilje umnožava, pitanje je za celo društvo, ali znamo da niko nije od njega pošteđen: nemoćni, deca, stari, mladi, žene… Ima ga svuda, čak i tamo gde ga malo ko očekuje – u jeziku, a ogrnuto je plaštom rodne ravnopravnosti.
Dug je put za ravnopravnost žena od Kopenhagena do Srbije. Ta trasa je građena više od jednog veka, teren je izazovan, a graditelji (i pored najiskrenijih namera) često nisu dorasli neimarskom poslu.
Učili su nas da je Klara Cetkin BORAC (a ne BORKINJA) za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost žena.
Deca nikad neće osobu ženskog pola, koja sa njima trenira (rukomet, košarku, atletiku) zvati TRENERKA ili TRENERICA jer znaju da TRENERKA znači sportski odevni predmet.
Izreka kaže: „Posle bitke svi su GENERALI“. Da li bi bilo ko, za žene sa činom generala, rekao da su GENERALKE ili GENERALICE?!
Bez želje da omalovažavamo žene sa tako visokim činom do koga se teško stiže, ipak treba reći i ovo: GENERALKA nas, doduše u žargonu, upućuje na detaljno sređivanje odnosno popravku kuće, kola, mašine… a GENERALICA, opet u žargonu, znači generalovu suprugu. Da li poštovane, uvažavane, obrazovane žene generali pristaju na ovakvu „brigu“ za njihovu ravnopravnost?
Kako se dogodilo da je gospođa Marta Petrović, DOPISNIK iz Njujorka, postala DOPISNICA?! Nema tog iluzioniste ili alhemičara koji jednu ženu može da pretvori u poštansku kartu za dopisivanje, što inače znači reč DOPISNICA!
Mnogo je primera koji ilustruju besmislen i vrlo štetan pokušaj izvesnih „subjekata“ da, afirmišući ženska prava, „siluju“ (I. Klajn) naš jezik.
Oni idu i korak dalje, a na „mala vrata“ uvode tzv. „rodno-senzitivni“ jezik, a ko ga ne poštuje, ima se kazniti globom od 500.000 do 1.000.000 dinara (Kaznene odredbe Nacrta Zakona o rodnoj ravnopravnosti, član 60).
Mora se reći još i ovo: žene čine većinu biračkog tela, a to kreatori naše stvarnosti znaju. Zato pokušavaju na razne načine da te glasače pridobiju. Jedan od načina je i ova političko-gramatička demagogija, koju (priznaćemo) nisu koristili ni totalitarni režimi.
Nismo valjda mi dotle dogurali?!
Ipak, zdravomislećim, samosvesnim, hrabrim ženama ne može niko „prodati rog za sveću“. One znaju da se novogovorom ne može sakriti golotinja obećanja. Prepoznale su prevaru u nametanju nekoliko stotina reči da bi se osećale manje ugroženo. Reči kao što su hirurškinja (hirurginja), stručnjakinja, ekspertkinja, neće pomoći nijednoj ženi da se oseti više poštovano, ako iza njenog zvanja ne stoji znanje, posvećenost i rad.
Jezik je svetinja jednog naroda i treba ga negovati i čuvati, ali ga neće sačuvati ni VOJNIKINJE (ni vojnici), ni PUKOVNICE (ni pukovnici), ni GENERALICE (ni generali), tek neće VOJSKOVOTKINJE (ni vojskovođe).
On se ne čuva oružjem i vojskom. Njega čuva narod koji njime govori. A borci za ravnopravnost žena (ako su iskreni u svojim namerama), u središte svojih aktivnosti treba da stave:
– zdravlje žena i porodice
– ekonomsko osnaživanje
– usaglašavanje porodičnih i radnih obaveza
– afirmaciju žena i uključivanje u politički i javni život
i da rodno-senzitivnu gramatiku ostave onima koji to bolje rade.
PORUKA: Ne silujte jezik, jer i on ima pravo na zaštitu, a silovatelje ne mogu odbraniti ni sve SUTKINJE, ADVOKATICE, BORKINJE, PSIHOLOŠKINJE, a ni gospođe MINISTARKE…
Na kraju se pitamo da li je Džordž Orvel ponovo među nama?!
Radmila Živković, predsednik Saveta za socijalnu zaštitu i podršku porodici Dveri Čačak.
