Užičani koji ne znaju šta će sa garderobom koju više ne nose a žao im je da je bace u kontejner, imaju mogućnost da je odnesu na mesto gde će njihova odeća odenuti nekog drugog ili će se pretvoriti u neki novi predmet. „Ženski centar Užice“, pored brojnih aktivnosti, od 2010.godine aktivno se bavi prikupljanjem tekstila, njegovom ponovnom upotrebom i reciklažom, poklanjaju ga onima kojima je potrebna odeća ali stvaraju nove proizvode. Žarko žele da stvore mogućnost potpune reciklaže ali projekat vredan oko 500 hiljada evra niko nije spreman da finansira, čak ni država, iako bi tako postali prvi u regionu koji tekstilni otpad pretvaraju u reciklirano tekstilno vlakno.
Ispred prostorija „Ženskog centra“ tri kontejnera za tekstil u koji garderobu koju ne nose ostavljaju Užičani. Mnogi donose direktno u prostorije a u pitanju je garderoba koja je skoro a nekada i potpuno nova, neiznošena da bi bila bačena. Oni koji nemaju mogućnosti da kupuju novu i najčešće skupu odeću, ovde uvek mogu pronaće nešto po svojoj meri.
„Teška su vremena, nema se novca a ovo je za mene spas. Mogu da odaberem nešto po svojoj meri, devojke mi pomognu i uvek sam zadovoljna. Uvek nađem nešto za svoju porodicu, kvalitetne su stvari, ne bih mogla bolje ni da kupim, sve je danas skupo. Znam još ljudi koji se ovde snabdevaju odećom i svi smo prezadovoljni“, rekla nam je jedna Milka dok je birala odeću za sebe.
Najviše je u izuzetno dobrom stanju dečje odeće. Deca brzo prerastu, oni koji nemaju kome da poklone , donesu ovde. Sa druge strane, dosta je porodica kojima bi ta odeća dobro došla ali ih je stid da dođu i odaberu nešto za svoje dete. Ljudi se lakše odluče da odu u Sekond hand šopove iako ovde mogu pronaći sve što im treba i to besplatno.
„Na početku nam je ideja bila da nađemo načina da pomognemo socijalno ugroženim porodicama, što je i sada primarno, ali i svima onima lošijeg materijalnog stanja kojima je kupovina garderobe veliki izdatak, pogotovo višečlanim porodicama. Onda smo krenule da stvaramo nove proizvode od zdravog tekstila ali i zapošljavamo žene iz teže zapošljivih kategorija, što je i bio naš zadatak i cilj. Najčešći proizvodi su cegeri, promo torbe, igračke a epidemija je naložila i izradu hiljade i hiljade maski“, kaže iz „Ženskog centra“ za Nova.rs Marina Tucović.
Era potrošačkog društva podrazumeva i tzv. brzu modu, slivaju se velike količine nekvalitetnog tekstila koje završavaju u otpadu, pa je to problem čitave ljudske zajednice. Ipak, da bi se kupovali proizvodi od recikliranih materijala potreban je visok nivo svesti, što na žalost u našem slučaju nije nešto čime bi se kao društvo mogli pohvaliti.
Tekstilni otpad ima značajno učešće u količini otpada ali pre svega negativnog uticaja na životnu sredinu. Tekstilna industrija je sa jedne strane vrlo progresivna a proizvodi posle kratke upotrebe postaju vrlo opasna pretnja životnoj sredini. Kompletan odgovor na rešavanje problema tekstilnog otpada rešio bi ekonomski održiv model reciklaže tekstila a to je proizvodnja recikliranog tekstilnog vlakna
„Reč je o jednom ozbiljnom biznis modelu a ideja je da se uključe sve vrste tekstilnog otpada, uključujući i postindustrijski, koji mi bez odgovarajuće opreme ne možemo da prikupljamo. Imamo veliki pritisak od zajednice, privrednici širom Srbije imaju problem zbrinjavanja polovnih uniformi. Proizvodnja recikliranog vlakna je idealna prilika da se iskoristi tekstil koji ne podrazumeva prva dva načina a njega je najviše. To vlakno se koristi kao sirovina za industriju netkalnog tekstila tj. za proizvodnju toplotnih i zvučnih izolacija. Za to je potrebna i infrastruktura koja podrazumeva, građevinske objekte, mehanizaciju i sve ono što prati sistem privredno funkcionalnog sistema. U zavisnosti od kvaliteta tehnologije za pokretanje takve vrste reciklaže bilo bi potrebno oko 500 hiljada evra, mi taj novac naravno nemamo ali na želost ni suštinsko razumevanje društva“,ističe Marina.
Marina kaže da je uvek problem kada se govori o nečem što je inovativno a pogotovo kada je to nivo solidarne eknomije i socijalnog preduzetništva, gde nema ostvarivanja brzog profita. Svima kojima su se obraćali u potrazi za investitorom, bilo da su privrednici, institucije ili država nisu dovoljno razumeli sveukupan interes društva i teško da su mogli da prebace pogled preko činjenice da ideja dolazi od jedne ženske, solidarne organizacije. Tako se zanemaruje ozbiljno pitanje rešavanja problema uticaja tekstilnog ali i sigurna samoodrživost takvog projekta.
Ipak, ta ženska organizacija je, u odnosu na broj njenih članica, uradila mnogo više od onih koji su prepoznati kao veliki činioci zajednice. Prehranile su brojne porodice, ugrejale onie kojima je hladno, zaposlile one žene koje niko nije želeo da zaposli a zahvaljujući „Ženskom centru“, tri žene su od njih već otišle u penziju. Ove vredne, humane i preduzimljive žene uvek će pamtiti oni koji su u ovaj grad izbegli u ratnim godinama, bile su prve koje su pružile ruku i našle način da pomognu.
