ZLATIBOR – U galeriji Kulturnog centra u ponedeljak 05. oktobra sa početkom u 19.00 časova održaće se otvaranje izložbe slika „Daleko koliko me noge nose-Trka za slobodu“ umetnika Stefana Lukića, koju će svi zainteresovani moći da posete do kraja meseca oktobra, najavljeno je iz TOZ-a.
Radno vreme Galerije Kulturni centar je od 10.00 do 17.00 časova.
Daleko koliko me noge nose – Trka za slobodu
Antički mit o Atalanti govori o ćerci beotijskog kralja Šeneja, čuvenoj po veštini u lovu i nepobedivoj trkačici. Nakon smrti voljenog čoveka odbijala je da se uda, pa je posle puno svađa sa ljutitim ocem sklopila kompromis: venčaće sa onim muškarcem koji je pobedi u trci. Ali, da bi prosci dokazali svoju odlučnost da je osvoje, morali su da prihvate da
će u slučaju poraza biti kažnjeni smrću. Privučeni lepotom i slavom princeze Atalante mnogi su pokušavali da osvoje njenu ruku. Svi do jednog su završavali poraženi i ubijeni. Sve dok se nije pojavio Hipomen. Mit kaže da je na poklon od boginje Afrodite dobio tri zlatne
jabuke. Svaki put kada bi ga Atalanta stigla na trkalištu, ispustio bi jednu i ona bi zastala da je pokupi. Kada je pokušala da ga prestigne četvrti put, on je već stigao do cilja.
U junu ove godine Stefan Lukić je tokom deset dana svakog jutra trčao od svog ateljea do kapija deset beogradskih grobalja. Simbolički trčeći kroz život i on je nailazio na zlatne jabuke. Dedin portret, staru majicu i druge uspomene na trasu trke su iznosili Stefanu dragi ljudi. U antičkom Rimu, tradicija je nalagala da tokom trijumfa, u trenutku najveće slave pobedonosnog vojskovođe, iza njega uvek staji vođa poraženih i sve vreme mu šapuće: Memento mori, seti se smrti.
Relikvije života koje je Stefan trčeći skupljao šaputale su suprotno: da je život
ipak nešto više od trke koju svi na kraju gubimo. Zbog tih relikvija je, u trenutku kada bi stigao do kapije nekropole, umesto da prekorači preko njenog praga okretao leđa groblju i iz sve snage žurio nazad. Jedna od verzija mita o Atalanti govori da njen poraz nije bio posledica .
Hipomenovog lukavstva. Kada ga je upoznala, Atalanta je po prvi put nakon smrti čoveka koga je nekada volela pomislila da je srela nekog vrednog. Zato je želela da izgubi, a zlatne jabuke su bile dovoljno vredan izgovor da se to dogodi.
Sloboda i vreme su ključne teme, oko kojih je izatkano sve što Stefan
stvara. U potrazi za relikvijama života, dovoljno moćnim da se sa njima
suprotstavi Tanatosu, za njega važi jedno pravilo: prepreke ne smeju da
postoje. Upravo zato je sve obeshrabrujuće reči sa kojima se suočio dok
je spremao svoj rad ispisao na transparentima, postavio ih na ulice, i
jednostavno pretrčao preko njih.
Trčeći u pokušaju da uspori život, Stefan poručuje da niko ne može znati
gde sve zlatne jabuke mogu biti skrivene. Podizanjem granica, fizičkom
izolacijom koja vodi u duhovnu, životi se siromaše i uskraćuju za
relikvije koje mu daju smisao. Jabuke u Hipomenovim rukama nisu imale
vrednost, iako su bile od zlata, sve dok ih nije bacio i tako osvojio
Atalantu. Stefan trčeći traga za smislom, i u trčanju ga pronalazi.
Petar Ristanović
Stefan Lukić (1985, Užice) je vizuelni i performans umetnik koji kroz
crtež, sliku, intervenciju u javnom prostoru i performans pokušava da
zabeleži univerzalno stanje dok se nalazimo u tranzitu, migraciji, dok
putujemo odnosno dok smo u ulozi putnika i očevica. Diplomirao je na
Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 2018. godine. Treću godinu
osnovnih studija je proveo na razmeni na Akademiji lepih umetnosti u
Parizu. Trenutno je na master studijama na Fakultetu likovnih umetnosti
u Beogradu u klasi profesorke Milete Prodanovića i Biljane Đurđević.
Dobitnik je nagrade za slikarstvo na FPU za 2016. godinu. Imao je
nekoliko samostalnih izložbi, između ostalih: „Međuprostor“ u Umetničkom
prostoru U10, „YUGOnostalgija“ u Narodnom pozorištu Užice, „Lice i
naličje“ u Narodnom muzeju u Kragujevcu. Grupno je izlagao u Parizu,
Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu… Trenutno živi i radi u
Beogradu.
Foto – Marijana Janković
