Radovan Sretenović je hrabri pedesetdevotogodišnji otac, koji se sam stara o svom devetnaestogodišnjem sinu Jovanu, koji je u drugoj godini života oboleo od autizma, a kasnije mu je dok je bio tinejdžer amputirana noga. Radovanova supruga je preminula pre četiri meseca i sada on sam brine o sinu koji je slabo pokretan. Ne može sam da ga izvodi napolje, jer zgrada u kojoj žive nema rampu za invalide. Moli lokalne vlasti, ali i sve građane dobre volje da mu pomognu.
„Jovan nije rođen sa autizmom. Bolest je došla iznenada kada je imao dve godine i 2 meseca, a sada ima 19 godina“, priča otac.
Nakon toga je 2020. godine dobio boginje, koje su mu prošle, ali je potom usledila infekcija, objašnjava Radovan Sretenović.
„Posle tri dana je završio na Institutu za majku i dete, uočena mu je nekroza tkiva, zgrušavanje krvi, tromboze i, nažalost, amputirana mu je leva noga ispod kolena i prsti na desnoj“, objašnjava otac.
Prema njegovim rečima, dok mu supruga nije preminula, spuštali su ga iz stana da može da prošeta.
„Žena mi je preminula pre četiri meseca“
„Većinom sam ja išao u prirodu sa njim, jer sam jači u rukama. Međutim, nijedna nesreća ne ide sama. Supruga je imala je velikih srčanih problema i napustila nas je pre četiri meseca. Nije napunila ni 50 godina“, navodi Radovan Sretenović.
Radovan sada sam brine o sinu i u firmi u kojoj radi je uspeo da izdejstvuje odmor i slobodne dane.
„Potom sam im uputio molbu da mi daju tri meseca plaćenog odsustva da bih bio sa Jovanom i brinuo se o njemu. Ne postoji osoba u Čačku koja bi bila sa njim devet sati, a ja sam stalno druga smena“, priča naš sagovornik napominjući da mu je teško da to sve i finansijski izdrži.
„Jovan je nekada zahtevan, često se uznemiri. Najveći problem pored neizlaska iz stana je i odlazak u toalet, iako smo dobili stolicu za te namene. Moram da ga naučim, ali teško ide“, objašnjava on.
Kako dodaje, žena iz Specijalne škole dolazi dva ili tri puta sedmično, pomogne mu oko Jovana, čak i spremi hranu. Nekada joj plati, a nekada ona ne želi da uzme novac.
„Pomažu mi dobri ljudi“
„Pomaže mi da ga okupam, jer to moramo da uradimo u sobi, pošto je u ovom našem starom stanu kupatilo malo. Nekada je Jovan budan po celu noć, kao juče, pa uopše ne spavamo“, priča nam Radovan Sretenović.
Planira da kada napuni 38 godina staža, te dve godine do penzije ode na biro, da bi mogao stalno da bude sa sinom.
„Siguran sam da će moji poslodavci imati razumevanja. Jovan je imao tuđu negu i pomoć do pre oko dve godine. Uspeo sam ponovo da skupim dokumentaciju i predam. Sada čekamo komisiju“, istakao je on.
Da postoji rampa za izlazak iz zgrade, bilo bi mu lakše da funkcioniše sa Jovanom.
„Mogla bi da mu se uradi proteza u Kragujevcu, pa bi da imamo rampu mogao da ga vodim na vežbe“, ističe Radovan.
Navodi da u njegovom okruženju još uvek ima dobrih ljudi, koji su mu nedavno poklonili mikrotalasnu pećnicu, a često mu pomažu i šaljući hranu.
Aktivista iz Čačka Pavle Jelesijević kaže za Nova.rs da je nedopustivo da gradska vlast nema sluha za mladog Čačanina Jovana i najavljuje da će se zajedno sa sugrađanima izboriti za rampu.
„Nedopustivo je u gradu koji daje milion evra za gradsko šetalište, 18.000.000 dinara za fontanu i gde je za dva meseca potrošeno 80 hiljada evra na reprezentaciju da gradska vlast nema sluha za Jovana“, ocenio je Jelesijević.
Prema njegovim rečima, ta rampa bi mu obezbedila koliko toliko pristojan život.
„To samo po sebi govori da je čelnicima i vlasti stalo samo do njihovih džepova i punih stomaka“, smatra Pavle Jelesijević.
Ipak, optimista je i veruje da će se građani izboriti za rampu.
