Pred nama je predlog „Strategije razvoja obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji” do 2030. godine koji je uradilo MPNTR i taj dokument je na javnoj raspravi. Za svakog ko je iole zainteresovan za sudbinu obrazovanja i vaspitanja u Srbiji i ko poznaje sistem najpre se nameće pitanje da li uopšte učestvovati u tome što se naziva „razvoj obrazovanja”, a u suštini je uništavanje smisla znanja, kako za pojedinca, tako i za čitavo društvo.
Ali, pre nego što obrazložimo primerima, najpre da se zapitamo: čemu ta Strategija? Imali smo Strategiju (tzv. SROS 2012-2020, Sl. glasnik R.S. br.107/2012) koja nije ispunila svoj cilj; najpre u smislu povećanja ulaganja u obrazovanje, decentralizacije i depolitizacije sistema i sada će to navodno biti ostvareno u narednom periodu. Ta prethodna Strategija nije ispunila svoje ciljeve ni po pitanju kvaliteta obrazovno – vaspitnog sistema i rezultata na PISA testu i sada se to isto postavlja kao cilj. Ono što je lako uočljivo jeste da nigde nema kritičkog osvrta na prethodni period i na „ozbiljne“ novine koje su uvedene u sistem još ZOSOV-om iz 2009. godine koje su u prethodnom periodu gotovo potpuno primenjene u osnovnim i srednjim školama i nisu dale nikakve rezultate.
Normalno je da nemamo rezultate, jer smo u prethodnih 11 godina u sistemu postavljali nešto što su u tom trenutku najbolji obrazovni sistemi u svetu napustili i upravo radili suprotno od toga. Ono što je još zanimljivije jeste da smo u ovom periodu (2012- 14.) imali i promenu vlasti u Srbiji, ali je politika u obrazovanju bila u kontinuitetu. Zato ZOSOV iz 2017. godine nije bio nikakav nov Zakon, već samo „izmene i dopune“ prethodnog koje su nastavile još veću centralizaciju i politizaciju obrazovno – vaspitnog sistema. U tom smislu, još jednom je jasno da je tzv. „Strategija…“ i dosadašnja i ova sada „nova“, sama sebi svrha i ona neće ništa promeniti. Sada deluje da je lakše promeniti putanju planeta Sunčevog sistema, nego politiku obrazovanja i vaspitanja u Srbiji koja je u čvrstom zagrljaju obrazovne birokratije i na pogrešnim osnovama, da se tu škole, nastavnici i učenici uopšte ne vide, jer čitav sistem je tako uspostavljen da o školama govore i znaju svi drugi, a najmanje nastavnici, učenici i njihovi roditelji. Ovi potonji duboko vide i znaju da sa sistemom nešto nije u redu, da je prilično „bolestan“, ali „Strategija“ zna da je tu sve dobro i samo još malo treba da on bude idealan.
Šta se, u stvari, desilo u prethodnih 11 godina, od kada je donet taj famozni ZOSOV iz 2009. godine? Desili se to da je neko zaključio da je naš prosvetni sistem bez kvaliteta i uneo je u sistem merenje kvaliteta i tzv. „standardizaciju“ i razne Pravilnike o vrednovanju „kvaliteta“, koji se na tome zasnivaju. Naime, taj sistem je uveden 80-tih godina prošlog veka u SAD, Engleskoj, Australiji, a početkom 21. veka se proširio i na mnoge evropske zemlje. Taj pokušaj, poznat pod imenom Globalni svetski reformski pokret, je pošao od ideje da će unaprediti obrazovni sistem i učiniti ga efikasnijim ako se uvede tzv. standardizacija znanja, tj. ako se znanje koje su učenici stekli, a samim tim i rad nastavnika, proverava i meri kroz tzv. standardizovane testove. Na taj način se nastavnik čini odgovornim za rezultate svojih učenika i tako se meri njegov rad. Ovo je, u stvari, uvođenje TRŽIŠTA u oblast obrazovanja i preslikavanje modela iz privrede i industrije.
Već posle 20-ak godina primene ovog modela, kroz rezultate na PISA testovima pokazalo se da države koje su primenjivale ovaj model nemaju dobre rezultate na PISA testu, već su oni prosečni ili ispodprosečni. Uzgred rečeno, u novoj Strategiji (do 2030. godine) na str. 31, jedan od opštih ciljeva preduniverzitetskog obrazovanja je „obezbediti kvalitetno obrazovanje za postizanje punog potencijala svakog deteta, mlade i odrasle osobe u R.S”, a to treba da se pokaže kroz povećanje broja poena na PISA testu!? Kako je moguće promeniti nešto, ako se radi isto kao do sada? Izgovor da još nisu vidljivi rezultati na PISA testu, zato što je malo vremena prošlo od promena, potpuno je pogrešan. Odgovorno tvrdimo, da će, dok ne napustimo taj pristup koji smo uveli 2009. godine, rezultati na PISA testu biti isti kao do sada ili lošiji.
U čemu je problem sa standardizacijom i zašto se ona pokazala kao pogrešan pristup? Ovo je potrebno objasniti zato što je naš obrazovni sistem ZOSOV-om iz 2009. zaražen tzv. „virusom standardizacije“ i sada je on „bolestan“, i svi vidimo da tu nešto nije u redu, ali ne znamo o čemu se radi ili ne želimo s tim da se suočimo. Naime, „standard“ je nekakva „zakonom utvrđena mera“, tj. nekakav obrazac, a „standardizacija“ je racionalna i efikasna proizvodnja. Ovakva vrsta tržišta i merenja je primerena industriji i proizvodnji, ali u podučavanju, tj. prenošenju znanja, umetnosti, sportu ona ne daje nikakve rezultate i nije primenjiva. Zato je rad na standardima i standardizaciji u školama – promašaj. Šta će učenici naučiti ne zavisi od standarda već od samog podučavanja.
Mnogi nastavnici i direktori škola su ovo prihvatili, verujući da je to dobro i da samo treba dostići te standarde i onda će se postići rezultati. Međutim, ovde se radi o nečem drugom. Uvođenjem standarda u proces obrazovanja uništava se individualnost, inicijativa i kreativnost nastavnika i učenika. Od nastavnika se traži ne da uče učenike da uče, već se traži da ih nauče da polože određeni konkretan test, jer od rezultata tog testa zavisi uspeh i „kvalitet“ i nastavnika i škole. Na ovaj način „tržište“ i „merenje“ obesmišljavaju školu i čitav obrazovni sistem.
Danas imamo situaciju u našem sistemu ,da učenici imaju sve bolje ocene, a sve manje znanja i da uče samo za ocenu, a ne za znanje i to se proglašava „kvalitetom”. To je u stvari „bolest“ sistema i najbolja potvrda koliko smo zahvaćeni tzv. „virusom standardizacije“.
Čemu služe ti „standardi“ i „indikatori”? Ničemu, što se tiče unapređenja sistema, ali služe obrazovnoj birokratiji da sebi da značaj i da sebi „izmišlja” posao. Šta će učenici naučiti ne zavisi od standarda već od njih samih i onih koji ih podučavaju. Dovoljno je postaviti ciljeve obrazovanja i prepustiti nastavnicima, učenicima, školama da sami kroz međusobnu saradnju, pronađu načine kako će ih što bolje postići i time im sa tom autonomijom i slobodom u radu prepustiti i odgovornost za rezultate.
O svemu ovome i o ovom velikom problemu našeg prosvetnog sistema u Strategiji za 2030. se na str.29 kaže: „…Sveobuhvatne i intenzivne reformske mere i aktivnosti… ostvarivaće se u pravcu razvoja, sprovođenja i praćenja primene programa nastave i učenja zasnovanih na savremenim pedagoškim konceptima sa dokazanim pozitivnim efektima…“ Ovi „savremeni pedagoški koncepti” su odavno prevaziđeni i napušteni u najboljim obrazovnim sistemima na svetu jer su imali dokazano negativne efekte.
U Strategiji 2030, nema reči o tome da treba preispitati kakvi su efekti na kvalitet škola dobijeni napuštanjem orijentacije na znanje i forsiranjem tzv. Orijentacije na ishode. To što učenici završavaju osnovnu školu i prelaze na viši nivo školovanja bez osnovnih znanja iz ključnih predmeta, što primećuju nastavnici srednjih škola, nikoga ne zabrinjava. Kakva je efikasnost sistema u kome učenici, posle učenja npr. Engleskog jezika u predškolskom i osnovnom školskom obrazovanju, 10 godina minimum sa preko 600 časova, nemaju ni A nivo znanja, nikoga ne zanima.
Ali, zato je važno da ćemo „meriti“ kvalitet sistema preko „spoljašnjeg vrednovanja“ i ocena 4 koje škole tu dobiju!
Posebna priča je tzv. „reforma gimnazija” koja je izvedena prethodne tri godine, i svela se na uvođenje tzv. „projektne nastave” kroz nove izborne predmete. Šta je urađeno? Da bi se stvorio prostor za dva nova predmeta (sad ih učenici u I i II razredu gimnazije imaju 18) smanjen je fond časova likovnog, muzičkog, stranih jezika za učenike, ali ne i za nastavnike. I umesto da se, dobra ideja tzv. „projektne nastave“, tj. potreba da se znanja stiču na različite načine, polako primenjuje u što više postojećih predmeta, uvedeno je dodatno opterećenje učenika i dodatni udar na ono što je do sada bio najbolji deo našeg sistema.
Naime, motivacija učenika za učenje je pre ovoga bila dobra, ali sadašnje opterećenje učenika utiče na njihovu motivaciju i zato sve više uče samo za ocenu, a ne za znanje, što će imati dalekosežne negativne posledice. S druge strane, prednost našeg sistema u kome je nastavnik završio matematiku i to radio, ili engleski ili fiziku se gubi jer sada se kroz kratke obuke oni „osposobljavaju“ da izvode nastavu izbornih predmeta u gimnazijama iz još jednog ili dva predmeta, što takođe obesmišljava samu ideju projektne nastave i tako ugrožava kvalitet gimnazijskog obrazovanja.
U Strategiji se navodi da je učenje izbornih predmeta u gimnazijama napredak
Posebna tema je pisanje udžbenika i biznisa koji se tako pravi nekome, da ispada da škole samo zbog toga postoje. Ako je orijentacija ka digitalizaciji prioritet, zašto se i ovde država ne umeša i ne obezbedi platformu za dobar deo predmeta na kojoj će biti preporučeni udžbenici u digitalnoj formi.
Hvalimo se uvođenjem elektronskog dnevnika, a nismo ispitali sve pozitivne i negativne efekte njegove primene. Na koji način i koliko je uvođenje elektronskog dnevnika doprinelo kvalitetu nastave i celog obrazovnog sistema?
Na kraju krajeva, problema je mnogo, ali za početak zašto ne napravimo Strategiju kojoj će cilj biti da ohrabrimo nastavnike, učenike i njihove roditelje da dostignu sopstvene ciljeve, a ne ciljeve koje im neko drugi postavlja? Da se osete kao subjekt sistema, a ne kao objekt. To znači, postavimo kao cilj naciju koja je duhovno i materijalno bogata, a moramo svi znati da to pre svega zavisi od znanja i od onih koji nas podučavaju u tome.
Moramo vratiti nadu da se to može postići, veru da mi to sami možemo, čak i sa ovakvim ulaganjem u obrazovanje, jer će nas voditi ljubav prema znanju i svojoj domovini. To je patriotizam koji nam je danas potreban više nego ikad, a ne preslikavanje „inovacija” i modela koji su drugi odavno napustili.
Dragan Matijević
Prof. filozofije u Gimnaziji u Čačku
