LUČANI – Srbija je zgrožena prizorom ispred Osnovnog suda u Ivanjici, kada su radnici državnog preduzeća „Milan Blagojević – Namenska“ iz Lučana, zasuli uvredama oca, majku i sestru Milomira Milivojevića, radnika koji je preminuo nakon eksplozije baruta u toj fabrici 14. jula 2017. godine.
Umesto da su bili na radnim mestima, više stotina radnika, kojima je država omogućila plaćeno i opravdano odsustvo za taj dan, „spontano“ su se okupili u četvrtak ispred suda kako bi podržali direktora Radoša Milovanovića, pukovnika u penziji, koji je na čelu tog preduzeća 37 godina, i još dvojicu rukovodilaca, kojima se sudi za tragediju u kojoj je, osim Milivojevića, poginuo i Milojko Ignjatović.
O trošku države, osim pritiska na sud, a po optužnici iste te države protiv Milovanovića i ostalih, po scenariju koji je već viđen u slučaju Jutka, iskazali su, kako navode, „spontanu podršku direktoru“.
To su učinili, navode, „o svom trošku“, tvrde da „direktor nije kriv“, da je „veliki čovek i uspešan privrednik“ i da su revoltirani neistinama u javnosti o uzrocima tragedije u toj vojnoj fabrici. Prilikom pojavljivanja Radoša Milovanovića ispred suda, radnici, koji su pristali da budu izmanipulisani, pozdravljali su ga velikim aplauzom, a on im uzvraćao mahanjem uzdignutom rukom.
Neki od radnika su iz mase, umesto iskaza solidarnosti, tišine i saosećanja u bolu, Milovanu Milivojeviću, koji sa porodicom duže od dve godine traži da državni organi rasvetle tu tragediju, upućivali povike „Jajaro“, „Sram te bilo“, „Znao si gde zapošljavaš sina“ i druge uvrede, optužujući njega i njegovu porodicu da „blate firmu i direktora“.
Ostali su to nemo posmatrali ili okretali glave, a moguće incidente je sprečila policija.
– Bilo je užasno. Sve se u nama kidalo. Supruga i ćerka su plakale. Osećali smo se kao da smo zločinci, a tražili smo samo istinu i pravdu, kojih u ovoj državi izgleda nema. Vređali su nas ni krive, ni dužne. Vređali su i naše mrtvo dete i svašta nam govorili – svedoči za Danas Milivojević, navodeći da su uvrede upućivali njegove kolege sa kojima radi duže od 30 godina, komšije i nekadašnji prijatelji, za koje kaže da od pogibije njihovog dvedesetpetogodišnjeg sina ne dolaze u njihovu kuću.
– To su dugogodišnji poltroni direktora Milovanovića. Kako je moguće da 300 ili 400 radnika u jednom danu dobiju slobodni dan i da ne budu na radnim mestima, kada fabrika od 1.300 zaposlenih radi svakog radnog dana i povremeno vikendima? Ko je odobrio to da fabrika ne radi u četvrtak – pita se Milivojević i dodaje da se sve to dešavalo „u režiji direktora i fabričkog sindikata“.
On je objasnio da je prišao kolegama ispred suda i da im se zahvalio što su, kako je rekao „došli da podrže njega i njegovog pokojnog sina, ali oni su, kako svedoči, „sagnuli glave“. Potom im je rekao da „ako su došli da podrže direktora, lučanskog Jutku, neka dožive sudbinu njegove porodice“.
– Došli su po naredbi. Morali su da dođu, a sindikalci su išli od radnika do radnika i pravili spisak za odlazak u Ivanjicu. Posle svega što smo preživeli za duže od dve godine, doživeli smo i ove grozote koje nikome ne bih poželeo da ih doživi. Ne znam šta će ti ljudi da rade i kako će da se ponašaju kada se sve ovo završi. Oni su za mene mrtvi. Od tuge više ne mogu da pričam – kroz suze je govorio Milivojević, pitajući se „zašto je direktoru, ako nije kriv, bila potrebna podrška radnika i odbrana od polumrtve porodice“.
Izvor: Danas
