Dokle god su izdvajanja iz državnog budžeta za kulturu ispod jedan odsto, a takva je trenutna situacija u Srbiji, ne može da se kaže da je dovoljno, ocenio je u intervjuu za Nova.rs glumac Milutin Milošević.
Rođen je u Čačku 28. decembra 1981. godine. Glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Gordane Marić. Dobitnik je Povelje za najbolju mušku ulogu na 44. Filmskim susretima u Nišu 2009. godine.
Najpoznatiji je po glavnoj ulozi u filmu “Beogradski fantom”, iz 2009. u kojem je tumačio autentičan lik Vlade Vasiljevića. Takođe i u filmskom ostvarenju “Sveti Georgije ubiva aždahu” u kojem glumi Gavrila Vukovića. Veliki pečat je dao i televizijskoj seriji “Žene sa Dedinja”. Briljirao je i u pozorištu kao podstanar u “Balkanskom špijunu” i brojnim drugim rolama.
– Najnoviju ulogu tumačim u seriji “Nečista krv”, očekujemo da se pred publikom nađe u 2021. godini, ali ništa više ne bih o tome. Završeno je emitovanje – “Mama i tata se igraju rata” , “Močvare “, a “Žigosane u reketu” publika još uvek može da pogleda na malim ekranima – kaže na početku razgovora.
Šta vam je najomiljenije od toga?
– Mislim da su mi najdraži oni projekti u kojima sam se oslobodio dovoljno da probam nešto što do tada nisam, da zakoračim u nepoznato.
Kako ocenjujete položaj glumaca u našoj zemlji?
– Teško je odgovoriti na ovo pitanje, jer nisu svi glumci u jednakom položaju. Mnogi se grčevito bore da bi opstali u svom odabranom zanimanju, a oni koji imaju dobre rejtinge mogu da se bave glumačkim nijansama. Najvažnije je ipak sačuvati strast i potrebu za usavršavanjem u glumačkom poslu, pa će neka satisfakcija i stići.
Sa kojim problemima se najčešće suočavate?
– Mnogo ima izazova. Svako se na svoj način trudi da, pogotovo u ovom za sve teškom vremenu , da neki smisao i sebi i poslu kojim se bavi. Najveći problem za jednog glumca je ako se prepusti otaljavanju glume, kada se ugasi ljubav prema igri koja ga je i dovela do pozornice ili ispred kamere. Naravno, nezaobilazni su i materijalni problemi usled kojih se zanemaruju umetnički porivi.
Da li vam više odgovara pozorište ili film?
– Odgovara mi i jedno i drugo. Možda imam vise iskustva u pozorištu, što mi daje veću sigurnost, ali podjednako se radujem i filmskim i ulogama u serijama, pogotovo kada su različite od onih koje sam odigrao.
Koje uloge vam najviše odgovaraju?
– Ne znam, obično me proces iznenadi i uloga za koju sam mislio, možda nije baš za mene, na kraju upravo to bude. Baš za mene jer što sam otvoreniji i spremniji da se odreknem, često pogresne slike o sebi, a radoznao da budem deo celine, to se bolje provedem.
Ko su vam najomiljeniji partneri i zbog čega?
– Ima ih puno, to su mnoge moje kolege i koleginice koje dopunjuju moje postojanje, i na sceni, i u kadru, moja igra direktno zavisi od njih jer sve dolazi iz našeg odnosa.
Kako glumci preživljavaju u doba korone i šta je, po vama, na globalnom nivou promenila pandemija?
– Nije jednostavno. Napetost iz svakodnevnog života neminovno se preliva i na pozorište i na filmske i televizijske ekipe. Postoji realan strah zbog egzistencijalnih pitanja, ali, za sada još uvek postoje produkcije koje se i u ovakvim okolnostima bave snimanjima. Videćemo kako će se stvari odvijati u buducnosti.
Da li, po vašoj oceni, država izdvaja dovoljno sredstava za kulturu?
– Dokle god su ta izdvajanja iz državnog budžeta ispod jedan odsto za kulturu, a takva je trenutna situacija u Srbiji, ne može da se kaže da je dovoljno. Naša zemlja nema veliko tržište da bi mogla da se osloni isključivo na njega kad je kultura u pitanju. Bilo bi pogrešno insistirati na tome, jer to sebi ne mogu da dozvole ni znatno bogatije zemlje poput Nemačke i Francuske.
Koliko zaostajemo za stranim produkcijama ?
– Taj zaostatak za najprestižnijim svetskim produkcija je nenadoknadiv. U nekim zemljama i tradicija, i filmska praksa su toliko obimni i bogati da nikada ne možemo da ih prestignemo. Naprortiv. Ta razlika u njihovu korist se vremenom sve više uvećava. Jedino nam preostaje da se poredimo sa zemljiama čija je veličina slična našoj i da tražimo svoj, makar bio i minimalan, prostor na planetarnoj sceni i da se trudimo da ispričamo živopisne autentićne priče koje nas se tiču, a koje imamo u našem raznovrsnom iskustvu.
Imate li osećaj da je zavladala letargija u našem kulturnom svetu?
– Moglo bi se tako zaključiti. Ne znam da li bi takav odgovor bio i da se ne nalazimo u središtu pandemije koronavirusa. Kada bioskopi i pozorišta ne mogu da rade u punom kapacitetu i kada se suzbija važnost konzumiranja dela kao socijalnih događaja, razumljivo je da se oseća letargija. Ali siguran sam da je ovo i dobra prilika da se umetnici u potpunosti posvete svojim delima.
Kako ocenjujte političku situaciju u našoj zemlji, odnosno činjenjicu da je sve u rukama jednog čoveka?
– Politička stanje u našoj zemlji je veoma složeno i pronicanje u njega je nedokučivo mom razumu.
