Studenti u novu akademsku godinu ulaze uvek sa istim pitanjem, ali i sa istim problemima i zbog toga smo odlučili da se angažujemo u političkom životu Srbije, jer pre svega želimo da promenimo stvari i da sutra svi oni koji žele da studiraju to mogu i da učine, kaže za Nova.rs apsolvent Pravnog fakulteta iz Čačka i poverenik omladine Narodne stranke, Lazar Paunović.
„Znamo da snaga jednog naroda pored jezika, kulture i tradicije leži i u broju obrazovanih i sposobnih mladih ljudi. Na žalost, u našoj zemlji je mladih iz godine u godinu sve manje i manje. Prema podacima OECD-a iz Srbije godišnje ode oko 50.000 ljudi , a najveći deo tih su upravo ljudi starosne dobi do 30 godina. Upravo ti mladi su oni koji svojim obrazovanjem, svojom energijom i puni elana moraju da poguraju našu zemlju i da je stave na svoje noge, jer kreativnost i znanje mladih treba da doprinese oporavku našeg društva“, naveo je on.
Njegove klege iz Narodne stranke i on, ističe, žele da naprave takav sistem da mladi mogu sebi priuštiti pristojan život i sebi mogu obezbediti sve šta žele, ali u Srbiji , a ne van zemlje.
„Kada se osvrnemo na visoko obrazovanje, koje je jedan od ključnih stavki prosperiteta jedne države, dolazimo do poražavajućih činjenica. Sa grupom svojih saradnika u Narodnoj stranci, pre par meseci sproveo sam anketu među studentima na naša četiri Univerziteta. Na našu sreću, na anketu je odgovorilo više od 3.000 studenata, zbog čega smatramo da je ona itekako relevantna za uzimanje tih podataka i kreiranje opšteg stava. Kroz tu anketu, smo utvrdili da su problemi svuda gotovo isti. I zato sam želeo da sada, kada se bliži početak nove akademske godine, izađemo sa tim podacima, i da u narednom periodu pokušamo uticati na promene nekih loših stvari. Na prvom mestu problema, nalaze se visoke cene školarina, taj problem odmah prati broj budžetskih mesta, potom cene udžbenika, uslovi u menzama i uslovi u domovima“, naglasio je Paunović.
Prema njegovom mišljenju svi ti problemi su rešivi, a naročito kada su sume za školarine u pitanju.
„Na pojedinim fakultetima one prelaze iznose od 100.000 pa sve do 200 000 dinara, što znači da je to oko 10 odsto od ukupnih godišnjih primanja, porodice koja ima zaradu na mesečnom nivou 50.000-60 000 dinara po članu porodice i to u slučaju da oba roditelja rade“, istakao je Paunović, napomenuvši da je to samo cena iznosa za školarinu, bez uračunate cene stanovanja i obroka, koji se moraju studentima obezbediti.
„Onda dolazimo do činjenice da roditelji moraju biti pravi mađioničarikako bi svojoj deci obezbedili sredstva za studiranje. Kada to nisu u prilici nastaje problem koji dovodi mnoge u situaciju da zapostave studije, jer su primorani da rade u kafićima, kladionicama, marketima, kako bi sebi obezbedili ta sredstva. A na žalost nisu retke situacije da mnogi zbog nedostatka finansija moraju apsolutno da prekinu studiranje“, rekao je on.
Kako ukazuje, u nekoliko poteza, vidi rešenje ovih teškoća.
„Ako je u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji studiranje besplatno, zašto ne bi bilo i kod nas? Ako ne može biti baš besplatno, zašto onda vlast ne prilagodi zajedno sa univerzitetima i fakultetima da visine školarina budu prilagođene domaćim uslovima? Isto tako, država bi mogla obezbediti da svi studenti dobiju besplatne udžbenike. Jer i na taj način, može se postići značajna ušteda, ali i kvalitet, jer su studenti neretko prinuđeni da kupuju skripte, ili kopirane udžbenike koji se nakon nekog vremena raspadnu“, ogorčeno navodi ovaj mladi čovek.
„Ako je sve ovo mnogo, i iz nekih opravdanih razloga država ne može da izađe u susret, napominjem opravdanih razloga, da li je moguće da se ponudi bar veći broj budžetskih mesta? Susretao sam se mnogo puta, a verujem da se i većina bar nekad našla u situaciji da čuje kako neko ne može da studira jer je za malo ispod crte za budžet. Ubeđen sam da bi mnogi započeli svoje prve akademske korake, kada bi svaki fakultet povećao broj budžetskih mesta“, smatra Paunović.
Prema njegovim rečima aktuelna vlast kao da ne želi da studentima izađe u susret, jer im, ocenjuje, nisu ciljna grupa, kao na primer penzioneri. Pored svega navedenog Lazar vidi velike probleme kada su u pitanju uslovi u domovima, jer bi trebalo da budu mnogo bolji.
„Nekada smo pravili Studentske gradove za održavanje Univerzijade u Beogradu, a danas u nekim domovima nema tople vode nakon 22 sata. Takođe, problematične su cene u menzama. Znamo da je razlika između cene obroka samofinansirajućeg i budžetskog studenta nesrazmerno velika. Ali ako oni koji su taj pravilnik doneli i misle da je to fer i pošteno, na svu sreću čak 89% ispitanih studenata u anketi misli da bi cene trebale biti jednake za sve. Cena ručka za budžetskog studenta je 72 dinara odnosno 2.160 dinara na mesečnom nivou, dok je za samofinansirajućeg studenta cena 205 odnosno 6.150 dinara za isti vremenski period. Svakako stoji da studenti koji su upisali studije na budžetu zavređuju dodatnu pažnju i benefite, ali da li baš na ovaj način? Ja bih rekao da ne“, zaključio je Paunović za Nova.rs.
Buka aplauza namenjenog u čast i zahvalnost zdravstvenim radnicima svako veče u 20:00 časova sa balkona i prozora širom Srbije u vreme pandemije sakrila je tišinu u kojoj je školarina za studente medicine u Novom Sadu povećana za 20.000 , kaže za naš portal Lazareva koleginica Mirjana Nastasić.
„Zašto se školarina sa već visokih 120.000 povećala na 140.000 RSD nije jedino što je ostalo nejasno studentima. Svesni smo činjenice da fakulteti imaju autonomiju, ali kako je moguće da cene prijave ispita na istom univerzitetu variraju od 0 do 1500 RSD? Da li je studiranje na budžetu Srbije zaista besplatno? Nije! Na privatnim fakultetima, uglavnom, kada platite školarinu dobijete udžbenike, što nije slučaj i na državnim fakultetima“, zapitala je ona.
Prema njenim rečima, za udžbenike se u proseku izdvoji od 10.000 do 30.000 RSD, u zavisnosti od fakulteta, smera i godine studija (naravno, to su cene polovnih ili kopiranih udžbenika, nove koštaju mnogostruko više).
„Država se pravda kako u budžetu još uvek nema dovoljno sredstava za udžbenike. Studenti veruju da su to izgovori, s obzirom da je grad Novi Sad za vreme pandemije izdvojio četiri miliona dinara kako bi privatna firma jedan mesec brojala putnike koji ulaze u gradske autobuse. Poređenja radi, da je grad Novi Sad prepustio brojanje putnika besplatno studentima, za četiri miliona RSD koji su izdvojeni za brojanje putnika tog meseca, 400 studenata bi bilo snabdeveno udžbenicima tokom cele godine“, ocenila je ona.
U studentskim gradovima postoje omladinske i zadruge koje pomažu studentima tako što ih velikodušno plaćaju između 140 i 200 RSD po satu, podseća Nastasić.
„Sagledano praktično-student Novosadskog univerziteta treba da radi 8 sati dnevno, 26 dana u mesecu, 4 meseca za zadrugu kako bi platio samo školarinu. Gde je vreme za učenje? Kako ne postoji ili ne radi adekvatno svoj posao neka državna ustanova koja ne bi dozvoljavala da zadruge, umesto ustanova koje treba da pomažu studentima, budu mesta za izrabljivanje i iskorištavanje studenata. Kako je moguće da više profitira zadruga od studenta koji je radio?“, pita ona naglasivši da studenti plaćaju, o svom trošku, sanitarni pregled i redovnu članarinu u zadruzi.
Danas u vremenu pandemije, navodi dalje, kada su cene studiranja i akademskih obaveza sve veće, a roditeljske plate sve manje, mnogo je tužnija činjenica što studenti ćute, a njihova prava niko ne štiti. Uprkos volji da se okupe i da se njihov glas čuje, usta studenata bivaju zapečaćena od strane nadređenih, a određeni mediji su jedini glasnik koji povremeno prenose vapaj urušenog obrazovnog sistema, ocenjuje Mirjana.
„Najbrutalniji način zloupotrebe položaja je viđen od strane, ni manje ni više nego profesora Pravnog fakulteta, koji je javno uputio pretnje studentima govoreći da ko se pojavi i na jednom protestu kod njega neće položiti ispit nikada. Kako je moguće da bez posledica profesor Pravnog fakulteta krši elementarna prava koja Ustav garantuje svim građanima Srbije, pa i studentima, koji su nažalost, u Srbiji, predstavljeni kao nebitni činioci društva. Postoje svakodnevni primeri gde studenti zbog ličnog sukoba sa profesorom ne mogu da polože ispit ili čak da dipomiraju. Profesori takođe mogu biti žrtve političkog mobinga na radnom mestu što ukazuje da nijedan segment obrazovnog sistema nije stabilan. Kakvu poruku ovakvi slučajevi šalju studentima?“, zapitala je Nastasić.
Sagledavajući navedene situacije i događaje nije iznenađujuća praksa da se u završnoj godini fakulteta studenti odlučuju na upis stranog jezika koji im omogućava odlazak i rad u inostranstvu,istakla je ona.
„Ekonomski tigar je jadan kada najjača investicija, a to je ljudski kapital, biva primorana da napusti Srbiju jer edukovani mladi ljudi žele dostojanstven život. „Odliv mozgova“ je veoma atraktivna tema u Srbiji, ali niko ništa konkretno ne radi kako bi se ovaj problem suzbio. Želim biti optimistična, zato me raduje aktivizam pojedinaca kojih je sve više svakog dana. Naši mladi ljudi ne traže puno, samo šansu da normalno žive od svog poštenog rada i malo poštovanja“, ispričala nam je Mirjana. Kako je istakla, poštovanje, nije samo reč, već nasušna potreba svakog bića.
„Zato se omladina Narodne stranke poistovećuje sa rečima Majkl Mura: „Ne želim živeti u ovakvoj zemlji, ali odbijam otići!“ i trudi se da detektuje i ogoli probleme studenata u Srbiji i pomogne u rešavanju ili suzbijanju studentskih problema, organizujući studente i utičući na institucije da zaštite studentska prava“, zaključila je ona za Nova.rs.
Izvor – Nova.rs
