IVANJICA – Užasno je ovo, ne znamo više ni koji je dan, sve se pretvorilo u jednu agoniju bez kraja“, priča za Nova.rs Đorđe Ćurčić iz Ivanjice koji, kao i hiljade stanovnika ovog grada, od 23. juna živi bez vode.
I možda bi Ivanjičani, poznati po svojoj planinskoj izdržljivosti i snalažljivosti, elementarnu katastrofu lakše podneli da uz nju ne ide i sezona branja malina na temperaturama većim od 30 stepeni – i epidemija koronavirusa za koji je osnovna preventiva higijena.
“Trudimo se da peremo ruke koliko možemo, ali jednostavno ne ostane dovoljno vode da se to radi kao pre. Sa tom količinom koju uzmemo sa cisterni jedva se i okupamo svakog dana, a supruga i ja u proseku uzimamo oko 60, 70 litara dnevno. Olakšavajuća nam je okolnost što nam je cisterna blizu kuće, pa možemo da odemo i tri, četiri puta po vodu. Oni koji žive dalje i nemaju auto, u velikom su problemu”, priča Đorđe za naš portal.
Mada su ove cisterne postavljene po celom gradu, prema njegovom mišljenju, ne dopunjavaju se dovoljno često, pa onda ljudi nekad čekaju na vodu i po sat, dva na visokim temperaturama, jer kad stigne nova zaliha, brzo se potroši.
“Tek kad je izgubiš, shvatiš koliko ti je voda neophodna za funkcionisanje. Nama ovde ništa više nije normalno. Ne idem ni do grada, imam osećaj da je sve prljavo i zarazno. Živimo kao u srednjem veku, otkuvavamo veš na šporetu, polivamo se iz lončeta. Bio nam je u početku problem za pranje ruku jer supruga i ja radimo suprotne smene, pa nemaš nikog ko bi mogao da te polije iz balona. Ali smo brzo napravili improvizovanu slavinu. Mnogo toga smo naučili za ovih osam dana, a ja pre svega da mi ne treba ceo bojler da bih se okupao”, objašnjava Ćurčić kroz kiseli smeh.
Najteže je, ipak, najstarijima. Među njima je i Milijana Luković (85) kojoj su, dok joj nije pristigla ćerka iz Beograda, komšije pomagale oko nošenja balona.
“Mnogi psuju kad plaćaju račune za vodu, a sad kad je nemamo, vidimo koliko vredi”, kaže nam ova baka, poznata u svom komšiluku kao vredna, uvek doterana, sa savršeno sređenim dvorištem. Kaže, nije naučila da štedi vodu, pa joj teško pada čak i pranje ruku iz flaša. Umorna, skromna, ali i optimistična, junački podnosi ove teške dane. Epidemije se ne plaši, ali se čuva i nosi masku kad ide kod doktora zbog redovnih kontrola.
Manje je optimističan Radoš B. (34) koji je rodom iz Ivanjice, inače živi u Beogradu, ali su on i supruga pre dva meseca decu od tri i četiri godine iz prestonice doveli kod bake u Ivanjicu.
“Sad smo i mi došli da malo odmorimo psihički od haosa u kojem živimo već nekoliko meseci u Beogradu, međutim, zatekla nas je potpuna katastrofa, grad bez vode, putevi oštećeni. Svakodnevno funkcionisanje maksimalno je otežano, gotovo nemoguće. Nakon sedmog dana, rešili smo da kupimo hidrofor i da pokušamo da život dovedemo u normalu. Brine me neadekvatna informisanost građana u Ivanjici, nemamo pravovremene informacije već se sve svodi na prepričavanje. Takođe, zabrinut sam i zbog širenje zaraze, koje će neminovno biti nakon nepostojanja adekvatne higijene celokupnog grada svih ovih dana”, poručuje on.
nova.rs
