U Velikoj sali Doma kulture u Čačku, a u organizaciji Udruženja „Irmos“, Čačani su mogli da pogledaju premijerno izvođenje monodrame „Hriste, moj životu“, a u izvođenju njene autorke, novosadske glumice Jelene Srećkov.
Ova vrsta drame je posvećena Prepodobnoj Stefanidi Skadarskoj i Bitoljskoj koja je pisala ispovedna pisma svom duhovnom ocu, tadašnjem episkopu skadarskom. Upravo ta pisma je u manastiru Visoki Dečani pronašao tada dvadesetčetvorogodišnji student teologije, potonji mitropolit Amfilohije. Pisma su u njemu odjeknula toliko duboko, da je čitajući ih odlučio da se zamonaši. I zaista, svako ko je prisustvovao ovom scenskom nastupu mogao je da oseti autentičnost, toplinu, molitvenost i ljubav koju je Prepodobna Stefanida osećala prema Hristu. Iz njenih pisama vidimo neizmerno poverenje u Njega. Hristos joj je bio pravi prijatelj sa kojim je razgovarala svakodnevno. Bez obzira što je godinama živela u jednoj sobi, ceo svet je bio njen, a taj njen svet bio je u samom Hristu. Stefanida se i susretala sa Njim, licem u lice, tako da je sva demonska iskušenja podnosila radosno i bez straha, znajući da će na kraju svega pobediti Vaskrsenje. Autorka je monodramu izvela toliko verno da je publika zaista osećala prisustvo Prepodobne Stefanide.
Posle izvođenja monodrame, prisutne su kroz zanimljivu priču o Prepodobnoj Stefanidi i interaktivni razgovor vodili Jelena Srećkov i profesor Cetinjske bogoslovije Aleksandar Vujović. Stefanida je rođena 1887.godine u mestu Vraki kod Skadra kao Stevka Đurđević. Redovno je sa svojim roditeljima i braćom išla u crkvu i od malena se razlikovala od svojih vršnjaka. Nije išla u školu i bila je nepismena, ali je uvek prisustvovala Svetosavskim akademijama i brojnim svetkovinama koje su se u crkvi redovno održavale. Sve do 1934.godine kada je poslednja porodica Srba odatle proterana. Posle više od sedamdeset godina, tačnije 2009. godine, mitropolit je Svetosavsku akademiju u tom mestu obnovio. Pred nama se postavlja i jedno zanimljivo pitanje: kako je moguće da jedna nepismena žena može pisati takva pisma čije smo delove mogli da čujemo, a ona su zaista u rangu pisanja svetih otaca. Taj dar je i dobila od samog Gospoda koga je slavila svom dušom svojom i srcem svojim. Posle Skadra, porodica Đurđević se doselila u Dečane, tako da je Stevki manastir Visoki Dečani bilo mesto koje je redovno posećivala na svim bogosluženjima. Neko vreme je boravila i u manastiru Žiči gde se srela i sa vladikom Nikolajem, a nakon toga je došla u Bitolj.
U Bitolju se zamonašila i dobila ime Stefanida. Za vreme boravka u Bitolju od 1940-1945.godine, a za vreme okupacije Nemaca, kod nje u sobi su uvek gorela dva svetla. Ono koje je bilo potrebno njenim telesnim očima, ali i ono drugo, neugasivo svetlo, kandilo, koje joj je bilo potrebnije od ovog prvog jer je predstavljalo njenu duhovnu radost i svetlost prema Carstvu Nebeskom. Zbog te svetlosti su je Nemci veoma često tukli, jer su stanovnici u okupiranom gradu imali obavezu zamračivanja svojih kuća. Podatak da je jela veoma malo, samo korice hleba, a da je nešto veće, ali i dalje izuzetno skromne obroke upražnjavala za vreme velikih praznika i da je godinama živela u maloj sobi, za nas zaista deluje neverovatno. Bez obzira što je živela usamljeničkim životom, on je bio toliko dinamičan i ne može se porediti sa našim životima gde smo i pored svih putovanja, druženja, kulturnih sadržaja daleko od istinske radosti. U prilog tome govori i sadašnja situacija u kojoj smo se našli. Na svakom koraku se može osetiti nervoza i nezadovoljstvo zato što smo primorani da sebi uskratimo brojna zadovoljstva. Stefanida je bila daleko od svega toga, ali je bila radosna. Njeno putovanje sa Hristom i kroz Njega bilo je nešto što je nama neshvaljivo, a njoj jedino neophodno. Prepodobna Stefanida se upokojila na Veliki petak, 04.maja 1945. godine od posledica udaraca koje je trpela od Nemaca. Sahranjena je na Veliku subotu, dan kada je Hristos sišao u Ad, da bi se na sam Vaskrs zauvek nastanila sa Njim u Carstvu Nebeskom. Po rečima mitropolita Amfilohija, Prepodobna Stefanida je bila najčudesnija Srpkinja dvadesetog veka. Sahranjena je u Bitolju, ali joj grob još uvek nije pronađen.
Kada su Jelena Srećkov i profesor Aleksandar Vujović dobili blagoslov mitropolita Amfilohija da pisma Prepodobne Stefanide i scenski prikažu, oboje su sa velikom radošću i odgovornošću pristupili realizaciji tog zadatka. Na žalost, mitropolit se krajem prošle godine upokojio, tako da nije uspeo da pogleda monodramu, ali su taj dušekoristan posao Jelena i Aleksandar više nego uspešno dovršili.
Program je ispred Udruženja „Irmos“ uspešno pripremila i vodila Irena Čolović.
Nela Mečanin
