Milisavka Marinković iz čačka bori se za starateljstvo nad unukama. Devojčice su, kaže, jedino što joj je ostalo iza sina heroja sa Košara. Nadam se da će sada unuke imati pravo na neku pomoć, barem da imaju za školovanje
Ceo moj život je borba. Sada vodim presudnu bitku. Za moje unuke. Njih dve su jedino što je ostalo za mojim sinom Mladenom, koji se upokojio 28. aprila. On je bio srpski junak, koji je branio svoju zemlju na Košarama, a to ga je koštalo živaca i zdravlja. Dugo se borio, ali više nije mogao da izdrži…
Milisavka Marinković (65) iz čačanskog naselja Ljubić, kroz duboke uzdahe i jecaj pričala nam je o teškoj muci koja ju je zadesila – o borbi za starateljstvo nad svojim unukama Milicom (13) i Bojanom (9). One su majku Milu izgubile još 2014. godine kada je preminula, a pre dve nedelje umro im je i otac Mladen (41). Sada su ostale samo sa bakom Milisavkom, bez ikakvih primanja, i sa zebnjom da bi, ako baka ne dobije starateljstvo, mogle da ostanu i bez njihovog zajedničkog doma…
Za Milisavku je ova borba za unuke samo još jedna od bitaka koje vodi u svom životu obeleženom nesrećama. Već sa nepunih 30 godina ostala je udovica, i potom sama kroz život odgajala dva sina…
– Mladen mi je bio na ratištu, učestvovao u bitkama na Košarama – kazala nam je Milisavka. – Kada se vratio, bio je izgubio živce i zdravlje. Oženio se 2007. godine, ali mu je žena umrla posle sedam godina braka. Ostadoše deca sa njim. On ih je čuvao, brinuo o njima. I ja sa njim. Sad kad mi on ode, ostadoh sama sa unukama.
Nikada, međutim, kako nam je rekla Milisavka, Mladen nije imao pravo ni na kakva primanja od države.
– Vele, bio je redovan vojnik, pa mu ništa ne sleduje. On je radio koliko je mogao. Prvo u strugari, posle je nadničio gde god i kad god je imalo posla. Primao je privremenu socijalnu pomoć. Boriću se za njih. Ni ja nemam nikakva primanja. Predala sam papire da dobijem starateljstvo nad unukama. Kada ih dobijem, onda ću, valjda imati pravo na nekih 15.000 dinara, koje je sin povremeno primao. Radila sam preko omladinske u nekoj firmi, prebirala pečurke, sada sušeno voće. I dalje ću da radim, da se borim za svoje unučice. One ne bi mogle da podnesu da odu iz svoje kuće… Samo plaču i stalno su uz mene. Uplašene su da će mi ih uzeti… To neću dozvoliti. Nikada – odlučna je Milisavka, koja očekuje pomoć države. – Želja mi je da one ostanu uz mene, da ih izvedem na pravi put i od njih napravim ljude…
Nada se naša sagovornica i penziji, ali nedostaju joj dve godine staža do 15, kako bi stekla pravo za minimalnu. Veliku brigu joj predstavlja to što je ostao neisplaćen kredit koji je Mladen podigao za bolji život svojih ćerki. Dug je oko 350.000 dinara, ima nešto i neplaćene vode, ali, kaže Milisavka, ne mnogo, oko 2.000 dinara. Struju je, veli, redovno plaćala…
– Nismo se ni obraćali nikome za pomoć. Nadam se da će sada unuke imati pravo na neku pomoć, barem da imaju za školovanje – zaključila je Milisavka.
HOĆE DA OSTANU
DEVOJČICE Milica i Bojana su uz svoju baku i pomažu joj u svemu.
– Ona je najbolja baka na svetu, i ne želimo da napustimo roditeljski dom. Ovde imamo sve, i ovde se osećamo najsigurnije – rekle su nam uglas dve devojčice, starija sa sve suvim peticama, mlađa sa ponekom četvorkom u školi.
Izvor, Foto – V. ILIĆ, Novosti
