Dve godine od izlaska debitantskog albuma „Zemlja snova“, Kralj Čačka predstavlja svoj drugi studijski album „Spusti svetlost na put“ u izdanju Pop Depresije. Veliki beogradski promotivni koncert albuma „Spusti svetlost na put“ održaće se u petak 30. novembra u Domu omladine Beograda, a Miloš Zornić je za NOIZZ sabrao svoje utiske o albumu.
ROLAJ, ROLAJ, LORELAJ ili 2 MINUTA SREĆE, 3 MINUTA SMISLA
“Na pola životnog puta u mračnoj šumi noga mi se nađe.” (Pakao, Dante)
Ništa droga. Ništa seks. Ništa hey ho, let’s go. Ništa budizam. Ništa pravoslavlje. Ništa Ništa. Pa ništa ni rock’n’roll u datom kontekstu. Samo neka nevidljiva zbivanja koja su stala u dva minuta sreće i tri minuta smisla. Prva je asocijacija dok slušam drugi studijski album Kralja Čačka na minusu Zemlje Snova, u dobro ugrejanom vozu, u bučnoj tišini, izmedju staračkog doma i glavne železničke stanice u Oslu. Zemlji Snova u kojoj sa pocepanom diplomom profesora književnosti, daleko od kolega Mutljavića, Lovića, Ubicića, Kulturića i ostalih prasaca u foteljama, časno brišem anusne otvore, ubrizgavam morfine i insuline, mazim upale obraze i slušam tiraniju sećanja.
Voz tutnji (ovo je laž, zarad stilskog efekta, vozovi ovde ne tutnje, nažalost ili sreću, to je drugo pitanje), kroz šume, jezera i tunele. Muzika kreće. Nenad je spustio svetlost na put, a ja slušalice u uši.
Većina pesama mi je poznata kao i svima vama koji ste bili toliko puta na njegovima koncertima ili tumarali po Jutjubu u ludoj nadi da pronadjete što više njegovih pesama, albuma, a nailazili samo na neke snimke iz klubova, manje ili više uspele. Ali… To sada zvuči, imam utisak, baš onako kako su Nenad i Marko želeli da zvuči. Prljavo i čisto. No, o muzici će ne sumnjam više napisati gospodin iz Levča (ako je iz Levča?) nakon koncerta u Domu omladine jer on je čovek koji svojim izborom muzike, čak i norveške vozove čini tajanstvenima. Ja sam više rečni tip, tako da ću nešto napisati o Kraljevim stihovima, stihovima koji su nam onoliko puta dali snage da izdržimo do početka, zar ne?
Svetlost. Tama. Put. Ona. Oni. Mi. Ja. Sva dobra poezija vrti se oko tih zamenica, apstraktnih imenica i (ne)vidljivih zbivanja među njima. Da li je Dante, Milena Marković ili Kralj Čačka, manje je bitno. Kralj Čačka rola, kopa noktima, sedam dana i sedam noći i doziva neku svoju Lorelaj. Ne radimo li to svi mi u čijim očima sija „blesak čuđenja i ludo nesvrstavanje“ dok prolaze „godine i dani pod zemljom prevare“? Pa nam jednom doklinči sve to jer lako padamo, a teže ustajemo i odlučimo da kupimo propeler i odemo daleko odavde jer je u mraku strah i crne su zavese zatvorile beli grad, a nije ni daleko čas kada će jedni drugima opet razneti glave…
Anton „Hevi hipi bejbi“: Snimam pesme koje nisam mogao ranije
„Nizbrdo pravo“ i „Kolega“ su jednočinke o činovnikovoj smrti. Siroti mali hrčak koji jurca poznatim toponimima grada, po institucionalnom bermudskom trouglu, sa jednog brifinga, treninga ili sastanka na drugi, ne znajući više ni gde je bandera, ni levo ni desno (kako ideološki, tako ni doslovno), dok kolege rešavaju važna državna, nacionalna i društvena pitanja uz Veru, kolaterarnu štetu tranzicije, koja će to biti sve do trenutka dok ne shvatimo da treba da pustimo vodu da kolege odu!
Na 12. minutu i 11 sekundi albuma stižemo do Ljiga. Toponima koji je bunio mnoge urbane i kulturne duhove Kenjigrada. Jer, jebi ga, Ibarska magistrala nije njihova realnost, oni bolje poznaju Krojcberg i krug dvice. Možda oni nemaju prijatelje „koji su biciklom hteli oko Meseca“, a završili na litijumu jer realnost na 147 km od Kenjigrada, malo je drugojačija, i nije isto biti podstanar u suterenu i špajzu i podstanar u bakinom stanu. I to je taj Hometown Blues. To je ta vožnja. To je to ne pripadanje. Međuprostor. Margina. Kafana u Ljigu i Autoprevoz Čačak. Desetominutna pauza za čučavac, pljugu i kafu. Nadrdani majstor i budući akakademski gradjani okupljeni oko jednog čučavca, kioska i kafane. U takvom se prostoru Kralj sa krunom u glavi rodjen u blatu preispituje i polaže račune Glavnoj pošti iz Gornje Firme, na desni šalter, naravno!
„Istanbul“ je čudo. Muzika. Reči. Pevanje. Atmosfera. Pesma zalutala na ovaj album. Pesma preko granica razuma kao i Istanbul. Grad preko granica grada, i kontinenata, i kultura. Raj Kuder ne bi krio oduševljene ako bi čuo ovu stvar, bez sumnje.
U publici na koncertu u Domu omladine biće veliki deo lepšeg dela čovečanstva kao i na ostalim Nenadovim koncertima, pesma „Zašto su tvoje oči prazne“ je amblematska za njih na mnogo nivoa, ali mi ćemo nastaviti da ih gledamo očima malih pesnika sa željom da grizemo list jer „lepe žene prolaze kroz grad“…
P. S. Dante je imao Vergilija, a mi Kralja Čačka, nije to malo.
Izvor: Noizz.rs
