Nakon Drugog svetskog rata jedino mesto u Ivanjici gde su deca mogla da kupe slatkiše bila je kolačarnica Radivoja Stevanovića- Vlauce. Nalazila se u samom centru grada i bila je najomiljenije stecište dece i odraslih. Čuveni medenjaci i drugi slatkiši pravljeni su veštim rukama Radivojeve supruge Jele.
Jela je bila sitna žena i nosila je naočare sa velikim ramom, koje su joj prekrivale celo lice,a bila je pravi velemajstor u spravljanju slatkiša.Svi su je u Ivanjici znali kao Jelu Vlaucinsku. Sa svojim suprugom Radivojem posećivala je sve vašare u Srbiji, a njihovu tezgu krasila su išarana liciderska srca i druge slatke đakonije.
Posle smrti njenog supruga, radnja se zatvorila, a Jela se povukla u miran život.
Iako je poreklom Mađarica, Jela je odlučila da svoj život provede u Ivanjici, gde je obeležila i svoj stoti rođendan. Tada su se okupili brojni novinari, koji su želeli da urade intervju sa Jelom, a na pitanje “Čemu duguje tako dug život”, Jela je bez oklevanja odgovorila: “ Inatu!”. Kada je videla nevericu prisutnih započela je svoju priču:
“Kada sam imala devedeset i neku godinu razbolim se i odem na pregleda kod doktora Boža, koji me je pregledao i strogo rekao da ako hoću da poživim još koju godinu da ne smem alkohol, duvan i slatkiše ni videti. A ja iz inata da bih što pre okončala svakog dana popušim paklu cigara, popijem pola litra šljivovice i pojedem jednu, a ponekad i dve čokolade. I gle čuda, iz inata produžila život. Ako ovako nastavim, živeću još dugo.”– uz osmeh je pričala Jela.
Jela Vlaucinka posebno je bila poznata po pravljenju izuzetno ukusnih medenjaka.Na pitanje novinara da li je nekome ostavila recept tog slatkiša Jela će ljutito- “Kome da ostavim, sada je sve fabričko i veštačko,niko neće da se bakće sa pravljenjem medenjaka”.
Razgovor sa Jelom bio je prilično dug, ali veoma interesantan.Pričala je i o dogodovštinama na vašarima i kako su momci kupovali devojkama liciderska srca.
Posle ovog intervjua Jela je živela još dve godine i do sada je Ivanjičanka koja je najduže živela.
Autor: Raško Nešovanović, Foto – https://www.kerefeke.org.rs/
