U spavaćoj sobi ima specijalan kutak koji joj služi za rad. Najviše voli da veze ujutru i da završi do podneva, a kad se narudžbine nagomilaju tada po ceo dan ne ispušta iglu iz ruku.
Valentinu Rosić (24) iz Beograda majka je još kao malu naučila da šije, kako bi svojim lutkicama napravila odeću. Uz šivenje praktično je znala i da veze, ali je bilo potrebno dosta vežbanja da bi to izgledalo onako kako je ona želela.
Kada je krenula i sa vezom, mama je bila srećna jer ga je, kako kaže, vratila u modu, a ujedno uradila eksperiment za još jednu njenu „fiks ideju“.
Prošlog leta je naučila i da hekla, a trenutno je u potrazi za dobrom šnajderkom koja bi bila voljna da je podučava.
Volela bi jednog dana da pravi svoje haljine koje bi lično šila i vezla.
Za ovu talentovanu devojku saznao sam preko instagrama, gde na stranici „Tina veze“ objavljuje svoje ručne radove, koje prate izuzetne fotografije.
I to saznajem upravo na početku razgovora: da je fotografija njena najveća strast, a potom dolaze vez i ručni rad.
„Apsolvent sam Fakulteta bezbednosti, a poslednjih šest godina bavim se fine art fotografijom. Ono za šta sam se školovala uopšte me ne interesuje, a završavam jer sam započela. Prvo sam mislila da bih od toga mogla da živim, a da se umetnošću bavim u slobodno vreme, ali sam posle shvatila da to ne ide baš tako. Umetnost mora da se živi, morate celi da se date… Drugačije ne ide“, priča Valentina u svojoj Priči sa dušom.
Ljubitelji njenog rada najviše joj traže da izveze određen tekst i porodične motive.
Kaže da je uspela da popularizuje šumske motive poput pečuraka, drveća, divljih životinja i cveća.
Zna da radi i goblene, ali ipak se opredeljuje za moderan vez. Trudi se da ovaj stari zanat predstavi u modernom stilu.
Ponekad ga kombinuje sa „punch needle“ tehnikom (tehnika između veza i tapiserije sa specijalnom iglom koja pomalo liči na olovku).
„Tražene su i rečenice na engleskom, a ja bih tako volela da vezem ćirilicu, pa kad god mogu predložim da tekst bude na srpskom“, kaže Valentina, na internetu poznatija kao Tina.
Prvi rad je izvezla pre dve godine i poklonila ga svom dečku. Na njemu je pisalo MOGU SVE(T).
Za ručni vez kaže da više nije stari zanat i da u poslednje vreme postaje trend. Nije sigurna koliko će to trajati, ali zna da kod nas nije dovoljno cenjen.
Njeni radovi otišli su i u Nemačku, Češku, Austriju, Crnu Goru, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu.
„Da je samo malo više cenjen kod nas kao u inostranstvu sigurna sam da nikad više ne bi pao u zaborav. Ljudi ne shvataju koliko neko sebe uloži u to što radi, svog vremena, truda, energije, emocija, već više vole da kupe neku fast fashion krpicu koja u sebi nema ni trunku životne energije“, priča nam.
„Pratim svetsku scenu koja je prilično bogata i inovativna i gde svašta zanimljivo i inspirativno može da se vidi: 3D vez, reljefni vez, vez na providnim materijalima. To je tamo toliko cenjeno da neke umetnice svoj vez prodaju i za 5.000 evra. A meni je jedna osoba rekla da sam bahata što sam stavila cenu od 3.500 dinara za vez koji sam radila 18 sati“, iskrena je Valentina.
Odrasla je u jednom mestu blizu Zvornika u Republici Srpskoj, trenutno živi u Beogradu dok ne završi studije, a onda planira da se odseli na selo ili planinu, odnosno negde bliže prirodi.
INSPIRIŠU JE MITOLOGIJA, PRIRODA, SNOVI I SIMBOLI.
„Najviše uživam u samom procesu veza, kada je platno pričvršćeno, motiv nacrtan i igla i konac u mojim rukama. To mi je kao neki vid meditacije, i mogu reći da prvih nekoliko sati zaista uživam,a posle toga malo manje: Sledeći nalet uživanja obično dođe pred kraj, pa sve dok ne završim. Dok vezem volim daslušam audio-knjige ili muziku, razmišljam i trudim se da imam lepe misli. Ne bih volela da lošu energiju prenesem na osobu kod koje će doći moj rad“, kaže Valentina za Priče sa dušom.
Njena oprema su: konci za vez, vunice za heklanje, igle, makaze, klešta i ostali alati. Tu je i mnogo đerđefa, papira, materijala, bojica.
„Moj dečko se stalno pita kako sama uspem da se snađem u svom tom haosu, ali ja ne volim da mi je sve uredno: volim da plivam u koncima i u svom tom šarenilu.“
Pošto je u Srbiji ručni rad nedovoljno cenjen, a umetnost mladih neafirmisanih umetnika još manje, Valentina je rešila da radi po narudžbini. Kaže da bi volela da jednog dana radi samo autorske stvari i da sebe u budućnosti vidi kao preduzetnicu u ovoj oblasti.
„Planiram da napravim platformu gde bih osvestila ljude na Balkanu i popularizovala ručni rad. Srce mi se cepa kad vidim da neki ljudi svoje ručno pletene unikatne stvari prodaju za 2.000 dinara, a svi znamo da samo materijal košta toliko. Mi smo ipak nacija kojoj je sve to utkano kulturološki. Naše bake i prabake, pa i mame su radile to, ne vidim zbog čega tradicija ne bi bila nastavljena?“, pita se Valentina.
Još vezova ove kreativne devojke pronađite na njenom instagram PROFILU.
Izvor N2, IZVOR:pricesadusom.com
