Crvena jaja u beloj boji

658

Ljuske od luka u braon šerpi u špajzu nagoveštavale su da je uskoro Uskrs.

Na veliki petak majka je u lukovinu potapala već kuvana jaja, neka je šarala voskom i sa travkama iz dvorišta prekrivala jaja i zamotavala ih u čarapu i onako uvezane spuštala u vruću vodu. Kesice plave, crvene i žute boje sa onim sličicama u kupovali smo u „Stjenikovoj“ radnji.

Ja sam najviše voleo crveno ofarbana jaja, a sećam se da i one sličice baš i nisu mogle da se celom površinom nalepe. Majka je sa nekom krpom trljala po parčetu slanine, a onda po ofarbanim jajima. Kasnije ih je glancala i onako sjajne stavljala u belu činiju i govorila da ih ne diramo do nedelje. Tu sada u Knez Miloševoj ulici, na pešačkom prelazu gde je seče Nemanjina bila je kuća u kojoj sam se rodio. Samo tri kuće odatle ka kafani Tri bagrema sa decom stanovala je Raja. Sećam se, a to je bilo pre više od 60 godina, ogromne šerpe u kojoj se nekada kuvao pekmez prepuna ofarbanih jaja. Bila su to jaja za njeno troje dece, ali i za nas decu iz komšiluka.

Sa knjigom, sa verskim kalendarom, za verske praznike bio sam među Srbima po svetu.
Jedno veče u oči Božića, sa posnim „Desert“ kolačima, „Čačanskim čipsom“ i granom badnjaka u dalekom Brazilu slavili smo Badnje veče. Iz Argentine je došla Vera i pričala nam kako se ona seća Badnjih večeri u Ključkoj ulici u Čačku.
Sa knjigom, na Savindan.27. januara 2003., sam bio u Australiji sa Srđanom među Srbima u crkvi u Sidneju.

Za Đurđevdan svake godine u kuću nam dolazi pop da sveti vodicu a na dan slave da preseče kolač.

Za jedan Đurđevdan bio sam sa kalendarima u Parizu i među Srbima u malom mestu Možeron gde su se oko ruske crkve okupili Srbi. Veliko dvorište, šatra, tezge, muzika i teško da bi moglo da se razlikuje od bilo kakvog vašara bilo gde u Srbiji. Sve kalendare koje sam poneo, zamenio sam za njihove teško stečene eure. Još da sam toliko knjiga imao još bi mi uzeli, samo ja znam kako sam im sa lica čitao tugu što su iz Srbije otišli.
Za jedan Đurđevdan sa Draganom, kome je Đurđevdan krsna slava, bio sam 1994. godine, na ručku u afričkoj pustinji.

Uskrs u srpskoj crkvi Sveti Sava u Londonu uvek okuplja i one Srbe koji preko godine retko dolaze. Te godine i crkva i dvorište i njihov klub bio je prepun. Otac Radomir je jedino svešteno lice kome sam hteo da poklonim kalendar, pitao me koliko košta. Kaže znam da je teško štampati knjige. Radomirova sestra, rekao mi je, bila je monahinja u našem manastiru Nikolje. Svog sina sam vodio u baš u tu crkvu da prodaje krstiće i priveske, bunio se ali kada su mu davali funte sve je prihvatao.

Jednog Uskrsa u dvorištu crkve Sveti Toma u Johanesburgu, u Južnoafričkoj republici bio sam sa Čačanima. I tuga i smeh, ofarbana jaja i radost. Oni, a i ja, daleki od Čačka samo jedanaest sati leta avionom. Znam da lažu da mi ne zavide što se vraćam kući.
Za jednu turističku agenciju iz Beograda vodio sam grupu u okviru programa Dvorci Loare u Francusku. U Pariz smo stigli dan uoči Uskrsa 2004. godine. Mislio sam da će barem nekom biti interesantno da u nedelju ujutru odemo u našu crkvu Sveti Sava na Simplonu u centru Pariza koja se nalazi baš blizu hotela u kom smo smešteni. Deca iz osnovne škole „Vuk Karadžić“ u Čačku oslikala su mi ceo karton uskršnjih jaja. Niko iz grupe nije hteo, kažu da gube vreme i jutro u Parizu zbog odlaska u srpsku crkvu.

Ovog proleća u svom dvorištu farbam jaja sa nekim kesicama koje sam kupio. Nije mi teško da ih farbam u lukovini ali čini mi se da bi me bolelo. Pustio sam da se jaja osuše i kao nekada što je majka Dragojla radila sam ih izglancao. Stavio sam ih u istu onu belu činiju.

U nedelju iz Beograda dolaze mi deca. Jedva čekam da porazbijaju sva jaja.
Jedno crveno pažljivo ofarbano ostavio sam da nas čuva do sledećeg Uskrsa.
Slobodan Čvorović

Foto ilustracija