Radmilo Mišović, legenda jugoslovenske i srpske košarke, za Nova.rs govorio je o stanju u trofejnom sportu i tome koliko je kriminal ušao u klubove, a ocenio je i da Čačak u naredne dve decenije neće iznedriti dobrog košarkaša, jer je, prema njegovom mišljenju, ABA liga nešto najgore što je zadesilo igru pod obručima.
Željko Obradović, Dragan Kićanović, Radmilo Mišović – ponos Čačka. Čuveni košarkaški trio kakvim malo koji grad može da se pohvali. Legende koje su proslavile srpsku košarku.
Čuveni Maršal sa Morave rođen je u Čačku 1943, dve godine pre osnivanja Borca, čija će ikona postati. Punih 20 godina nosio je dres kluba iz rodnog grada, brojke kažu da je ukupno postigao 7.456 poena i osvojio pet titula najboljeg strelca Jugoslavije.
“Generacija mladih klinaca se pojavila u Čačku i svi su, uglavnom, igrali košarku i rukomet. Međutim, košarka je bila broj jedan u našem gradu. Veoma atraktivna za mene i tako se to i dogodilo, od malih nogu sam pratio taj sport”.
Zašto niste više igrali za nacionalnu selekciju?
“Ima tu mnogo okolnosti, kako objektivnih, tako i neobjektivnih. Bilo je neophodno imati dobru ‘zaleđinu’, iako su nijanse u kvalitetu nas četiri, pet igrača odlučivale. Borili smo se za najbolju dvanaestorku. Ali Stručni savet, koji je bio većinom sastavljen od Hrvata i Slovenaca, odlučivao je o tome ko će da nastupa za nacionalni tim”.
Da li ste imali nekog košarkaškog uzora?
“To su bili moji Čačani koji su igrali 1952. i 1953. godine. Njih smo gledali, ali smo uglavnom bili samouki. Međutim, ko je imao želju da radi na sebi, trenira, on je i napredovao”.
Imate velike zasluge za napredak košarke u Čačku?
“Imali smo odličan rad u stvaranju i usavršavanju mladih igrača. Okupljali smo talente, a ti klinci su vredno radili, naročito imajući u vidu činjenicu, da su imali od koga da nauče, ali i da se zaljube u košarku, što, po mojoj oceni, u današnje vreme nije slučaj. Ne znam koliko je to poznato javnosti, ali kada je trebalo da idem u Rio da igram za reprezentaciju, održavan je i šampionat u Bukureštu, bio sam na širem spisku i otpao. Međutim, ta ekipa je osvojila drugo mesto u Brazilu šestdesetih godina prošlog veka”.
“Uživam s porodicom”
Kako sada provodite dane?
“Šetam svakodnevno, najviše sam sa porodicom, živim sa mlađom ćerkom i uživam u penzionerskim danima”, dodao je Radmilo Mišović.
Aca Nikolić je, takođe, bio vaš veliki prijatelj…
“Mi smo kompletan stručni štab na čelu sa Acom Nikolićem 1978. godine doveli u Čačak pa je naš grad bio vodeći na Balkanu, u Evropi, ali i svetu. U to vreme je bilo teže biti prvak Jugoslavije nego Evrope. Borac je bio jak tim, ali nismo imali podršku grada kao drugi klubovi, a to naš košarkaški klub prati godinama”.
I dan danas se u gradskim kuloarima priča o tome ko je bolji igrač, Vi ili Dragan Kićanović?
“Iako mnogi smatraju da sam ja bio bolji, ipak je on za mene najbolji. Mi smo i veliki prijatelji, i sada se družimo. Mislim da se takav košarkaš u Srbiji neće više roditi, on je dva puta proglašen za najboljeg u Evropi”.
Koje utakmice posebno pamtite?
“Imalo je mnogo susreta koji su se rešavali u poslednjim sekundama. Na primer, utakmica protiv Olimpije koja je pobedila sedam dana ranije u Madridu. Mi smo ih dobili sa pola koša razlike u Čačku, a ja sam sa centra postigao pobednički poen. To je bilo sedamdesetih godina prošlog veka. Borac je najbolje rezultate beležio od 1970. do 1975. godine”.
Ko je za Vas sada najbolji srpski košarkaš?
“Za mene je Bogdan Bogdanović bez konkurencije. On je svoj talenat pokazivao kao veoma mlad i mislim da, trenutno, nema briljantnijeg. Uostalom, to se vidi prilikom svakog njegovog nastupa u NBA”.
Koja bi bila sada Vaša idealna petorka svih vremena u Srbiji?
“To bi bili Ćosić, Skansi, bekovi Kićanović i Bogdanović, a na krilnoj poziciji Dalipagić. To je petorka za sva vremena po meni”.
Šta mislite o ABA ligi?
“To je nešto najgore što je zadesilo košarku i ona je uništila naše klubove. Preveliki je broj stranaca u srpskim klubovima, pa zbog toga nema prostora za napredak mladih igrača iz naše zemlje. Mislim da je to propast. U Čačku je, dok nije bilo ABA lige, iznedreno 15 bekova koji su igrali širom Evrope. Kriminalci su zavladali u našim klubovima, a reprezentacija se još uvek bori”.
Bili ste i direktor KK Borac, da li i dalje pomno pratite utakmice?
“U klub nisam otišao od penzije, dakle u poslednjih pet, šest godina. Mnogo ružnih stvari se desilo koje ne mogu da oprostim, ali ne bih o tome. Smatram da se u naredne dve decenije u Čačku neće stvoriti vrhunski igrač. Od istorije se ne živi. Čačak više nikada neće biti grad košarke. Vršlja se, radi ko šta hoće i to je tako…”
Kada biste mogli da vratite vreme, da li biste pošli istim putem?
“Opet bih isto uradio. Imao sam rezultate, dokazao sam se kao igrač. Mnogo lepih trenutaka pamtim sa svih terena u bivšoj Jugoslaviji i još uvek sam sa mnogima prijatelj. Da sam otišao u inostranstvo, možda bih finansijski bolje prošao, ali sve je to ništa ako čovek nije zadovoljan svojim životom. Pare nisu sve”.
Da li mislite da, kada se u svetu pomene Čačak, prva asocijacija je košarka?
“To je sigurno tako. Mnogi su zaboravili da je Teodosić igrao u Borcu, zatim Raduljica, Savanović, Cvetković, sve sami reprezentativci. U jednom trenutku, ponavljam, imali smo 15 igrača u Evropi. To je ona saradnja tj. integracija, koja je bila realizovana sa FMP-om. Kada sam ja napuštao košarku 1978. godine, mi smo imali zavidan uspeh u ligi, osam juniorskih reprezentativaca, a za to bio zaslužan Aleksandar Nikolić, jedan od najpriznatijih svetskih stručnjaka”, zaključio je legendarni Radmilo Mišović priču za Nova.rs.
