Srbija je s obe noge ušla u trku za drugi krug 21. prvenstva sveta u fudbalu.
Piše: O.Nikolić, Foto:Starsposrt
Možda je favoriti za prva dva mesta u E grupi, Švajarska i Brazil, u nastavku takmičenja spuste na zemlju, možda to učine tako surovo da bace u zaborav jučerašnju pobedu nad Kostarikom – 1:0 (0:0), ali sporadični učesnik velikih turnira zaslužuje aplauz, što da ne i naklon, za igru protiv četvrtfinaliste prošlog Mundijala.
Ne samo da su “orlovi”, predvođeni strelcem Aleksandrom Kolarovim, visoko nadmašili očekivanja, najčešće sa pravom, kritične javnosti u domovini, nego su sigurno naterali preostale rivale do kraja borbe za osminu finala da ih još ozbiljnije uzmu u obzir u svojim bodovnim računicama. Makar, do prve prilike.
Bilo bi preterano, čak neuko, reći da je partija našeg tima bila savršena, kao što bi bilo potcenjivački i zlurado ne odati priznanje trenerskom početniku Mladenu Krstajiću i njegovim izabranicima na prvih 90 minuta Mundijala u Rusiji. I to na svemu. Ne pamtimo kada je naša selekcija s ovoliko ozbiljnosti i samopouzdanja ušla u neki duel i, da čudo bude veće, takva ostala do poslednjeg zvuka sudijske pištaljke.
Još je teže setiti se kada je poslednji put bila toliko agresivna, čvrsta i “budna”, posebno u fazi defanzive. Kapiten Kolarov na levom beku, ražalovani vođa tima Branislav Ivanović na kontra strani, iskusni levi štoper Zoran Tošić i zeleni Nikola MIlenković na drugoj poziciji cenhtralnog defanzivca toiliko su se dobro kretali, rvali sa protivničkim šuterima, ispomagali jedni druge i ispravljali svoje “krive Drine” da im se nije potkrala nijedna kardinalna greška, na kakve su nas naši fudbaleri navikli.
Tako su kompaktno delovali da im rival nije napravio nijednu zicer šansu, a golman Vladimir Stojković ostao na jednoj jedinoj ozbiljnoj intervenciji, na samom početku utakmice, kada je zaustavio šut Urenja. Ne zna se ko je delovao hladnokrvije i motivisanije, da li debitant Milenković, čije se riskantno forsiranje za sada debelo isplaćuje Krstajiću, ili iskusni trojac oko njega. I u trenucima pretrpljenog pritiska na otvaranju utakmice i neko vreme posle vođstva i dok su njihovi saigrači držali loptu. A, Srbija je to bolje i više radila tokom skoro celog susreta.
Selektor nije pogrešio ni kada se odlučlio za standardni tandem zadnjih vezista – Nemanju Matića i Luku Milivojevića. Jesu pre odlaska na odmor imali problema sa povezivanjem druge dve linije tima, jeste prvi s vremena pogrešnim odlukama otvarao prostor za kontranapade čekalicama tudjih kikseva iz Centralne Amerike, jeste se pre prestrojavanja na poluvremenu prečesto igralo dugim loptama na jedinog napadača Aleksandra Mitrovića, ali su sve ukupno odradili veoma dobar posao. Bili kvalitetna podrška saigračima iza leđa i onima zaduženim za kreaciju i realizaciju ispred sebe. U ovoj drugoj kategoriji izdvojio se Dušan Tadić.
Nije desnokrilni igrač sredine terena direktnim udarcima testirao golmansku aždaju Kejlora Navasa, ni strašnim centaršutevima zatrpavao šesnaesterac, ali je baš na njegovom komadu zemlje bilo najviše opasnih proboja, a da pri tome nije na cedilu ostavljao Ivanovića. Za razliku od Adema LJajića. Iz taktičkih razloga izmešten na levi bok možda i najveći vic fudbaler u našim redovima prečesto se štedeo odbrambenih zaduženja, a ni u drugom pravcu nije bio na svom nivou.
Čak ni kada se uvlačio u njemu prirodniji ambijent – u jezgro ofanzive, da se nađe pri ruci Sergeju Milinkoviću-Saviću, ovog puta upotrebljenog na mestu iza špica. Ni ovaj nije “jeo živu decu”, ali je u više navrata dokazao klasu i imao dve odlične prilike za pogodak, obe pre pauze (27, 43. minut). Obe iz dosuđenih ofsajda, s tim što je drugi put Navasu zapretio iz čiste a ne nedozvoljene situacije, kako su to glavni arbitar i njegovi pomoćnici to procenili. Zato je MItrović, u svom stilu, “ispustio dušu” u borbi prsa u prsa sa čuvarima, koristio snagu i skočnost u prijemu i razvlačio zadnju liniju “tikosa”. Ali, tek jednom naterao Navasa da bravurom podseti zbog čega je prvi čuvar mreže velikog Reala.
Kada je bio oči u oči sa “jedinicom” trostrukog klupskog šampiona Evrope, a ovaj na vreme istrčao i skinuo mu šut po zemlji, iako su mnogi očekivali da ga centarfor Fulama digne ili još više iskosi i tako nadrmudri prvu zvezdu “dželata” Urugvaja, Italije, Grčke i Engleske na SP 2014, bez ijedne bitne kadrovske izmene u sastavu iz Brazila.
Međutim, našao se neko ko će da ga matira. Bilo je pitanje ko će da naplati kvalitetnu predstavu Srbije. “Izbor” je pao na Kolarova. Mitrović je iznudio faul na nešto više od 20 metara, kapiten samouvereno stao iza lopte, a kada je dobio dozvolu za šut, tako izveo slobodnjak iskosa s desne strane, da ni Navasovo čitanje pravca i pantersko izvijanje nisu bili dovoljna prepreka maestralnom šutu defanzivca Rome u bliži ugao.
Povukli su se “orlovi” bili posle tog 57. minuta velikog slavlja, ali to nije dugo potrajalo. Šta više, da je rezervista Filip Kostić (76) smislenije reagovao vođstvo je moglo biti duplirano, ali to nije pokvarilo konačni utisak da je srpski fudbal u “Kosmos areni” imao glavu i rep.
I podigao nivo navijačkih nadanja. Verovatno i same ekipe i stručnog štaba, s tim što ovi drugi nemaju pravo na euforično gubljenje osećaja za realnost. Pogotovo ne sudare istine sa Švajcarskom (22. juna) i Brazilom (27). Temelj je udaren, ali potrebno je još mnogo, baš mnogo pameti, snage i sreće da se kuća ukrovi, a Srbija ode tamo gde je niko nije video pre početka kvalifikacija.
