ČAČAK – Predstavnici gradske organizacija Dveri oprostili su se prigodnim tekstom od književnika Antonija Đurića, koji je 15. avgusta preminuo u 92. godini života.
TEKST PRENOSIMO U CELOSTI
Upokojio se u Gospodu svom i preselio u Nebesku Srbiju legendarni čika Antonije Đurić (1929-2020), veliki učitelj rodoljublja, profesor antikomunizma i doktor moralnih nauka. Autor čudesne nacionalne lektire poput knjiga „Solunci govore“, „Žene solunci govore“, „Za čast otadžbine“, „Ravnogorci govore“… preselio se u Nebesku Srbiju među svoje književne junake u 91 godini.
Godine života koje su trebalo da budu najlepše, od 19-28, proveo je u komunističkim kazamatima. U svojoj bogatoj publicističkoj karijeri oživeo je pod komunizmom ponovo ubijene i proterane srpske junake. Predstava „Solunci govore“ po njegovom tekstu i u režiji Cisane Murisadze jedna je od najvažnijih pozorišnih predstava sa nacionalnog repertora Narodnog pozorišta u Beogradu koja je ikada igrana. Neprevaziđeni besednik, veliki patriota i zaljubljenik u svoj rod i njegovu istoriju, Antonije Đurić je neprestano, od svakodnevnih običnih razgovora, preko nepreglednih članaka u novinama i časopisima, do brojnih javnih nastupa držao časove iz hrišćanskog, ljudskog i rodoljubivog morala. Sigurni smo da će i u Nebeskoj Srbiji nastaviti da predaje svoja ogromna znanja o Srbima i njihovim najvećim istorijskim dometima, u krugu svetih i čestitih sunarodnika i div-junaka koji su ga i inspirisali na pisanje.
Antonije Đurić je naš mentor, savetnik i saradnik od osnivanja Dveri daleke 1999. godine, autor više autorskih tekstova i brošura koje smo štampali u časopisu „Dveri srpske“, čest gost na našim tribinama i saborima. Posebno smo ponosni što smo bili izdavači prvog dela njegove kultne trilogije „Crvena kuga“, koja najbolje opisuje stradanje srpskog naroda pod komunizmom i još uvek nepoznate komunističke zločine. Ostajemo dužni čika Antoniju punu istinu o neotkopanim grobnicama žrtava komunističkog terora, dželatima i doušnicima, kao i likvidatorima srpske političke emigracije iz redova kriminalaca saradnika komunističke tajne službe. Buduće generacije treba da nastave i dovrše njegovu istorijsku misiju da se konačno sazna istina, žrtve dostojno sahrane, donese pravda i uspostavi pomirenje između dece učesnika u građanskom ratu 1941-45, o čemu je stalno govorio i apelovao.
Naizgled uvek prek i ljut, večiti buntovnik i nezadovoljnik, Antonije Đurić je zapravo bio „duša od maslačka“, kako je u jednom svom tekstu okarakterisao blaženopočivšeg Patrijarha Pavla sa kojim je drugovao. Grad Čačak posle vojvode Stepe Stepanovića nije imao značajnijeg sugrađanina koji je u njemu živeo čitav život, a da mu na svoju sramotu nikada nije odao nikakvo priznanje.
Antonije Đurić neće biti sahranjen u Aleji srpskih velikana. Njegove knjige nisu u lektiri. Ali, on ne može biti zaboravljen kao što ni najcrnja tama komunizma i bezbožništva posle Drugog svetskog rata nije mogla da izbriše srpske heroje iz Prvog i Drugog balkanskog rata, Prvog svetskog rata ili Drugog svetskog rata. Srbija će pamtiti „srpskog Solženjicina“ i on će nastaviti da bude učitelj novih generacija rodoljuba u našem narodu.
Živ je Antonije – umro nije, dok je Srbstva i Srbije, kao i onaj o kome je najviše pisao i govorio – neumrli đeneral Dragoljub Draža Mihailović, vođa Trećeg srpskog ustanka, kao i svi drugi besmrtni junaci iz naše slavne istorije i sa stranica neprolaznih knjiga Antonija Đurića. Bog da mu dušu prosti! Večno ga pamtili!