ČAČAK – Zvuci trube u našoj kući odjekuju više od jdnog veka, a ja sam se još kao dete zaljubio u ovaj duvački instrument – tako priču za naš list započinje jedan od najboljih trubača na Balkanu, ali i u svetu, Dejan Jevđić.
Kada je bio mali, seća se, truba je stajala na ormaru u sobi, a on se sa svojom braćom i drugarima igrao u dvorištu. Deda Ljubomir je imao običaj da je uzme i zasvira za svoju dušu.
– Ta muzika je u meni izazivala neopisive emocije. Onda sam ulazio u sobu, uzimao trubu, gledao je, pokušavao da sviram, ali u početku nije išlo baš najbolje. Međutim, kada je deda video koliko sam uporan počeo je da me uči prvo najosnovnijim stvarima. Zahvaljujući njemu sam savladao prve tonove i melodije, a kasnije sam shvatio da je to talenat bogom dan i danas smo tu gde jesmo – kaže Jevđić.
Na Saboru trubača u Guči prvi put je osvojio „Zlatnu trubu“ 2011. godine, što se ponovilo i naredne dve, da bi 2014. „Orkestar Dejana Jevđića“ bio proglašen najboljim na ovoj manifestaciji.
-Uz trubu se i slavilo i tugovalo, ona je prisutna i kada se rađa i umire – navodi naš sagovornik . Njegovo ime je, u toj varošici poznatoj po Saboru u celom svetu, ispisano zlatnim slovima.
Dejan napominje da u orkestru sviraju i njegova braća, Branko bubnjeve, a Slobodan trubu.
-Ove godine smo proslavili dve decenije od postojanja trubačkog benda „Dejan Jevđić“ velikim koncertom u Požegi na trgu, koji je bio pun. Bila je to divna razmena energije sa publikom, a imali smo i sjajne goste. Bili su tu Snežana Đurišić, Radiša Urošević, Danica Krstić i Luna bend iz Užica – kaže majstor trube koji je izdao dva albuma i dve pesme za PGP RTS.
Jevđić naglašava da je zagovornik srpske izvorne muzike, čuvar tradicije i kulture.
– Kako bismo stigli do željenih rezultata ili nekog cilja u životu, ne smemo nikada zaboraviti odakle potičemo – smatra on.
Prema Jevđićevim rečima, u proteklih dvadeset godina, bilo je i lepih i ružnih trenutaka, ali je on sa svojim orkestrom sve to prevazišao. Zahvaljujući trubi prošao je celu zemlju, ali i svet.
– Bio sam na raznim mestima, upoznao puno ljudi i smatram da je to veće bogatstvo od onoga što smo zaradili. Nikada ih nisam delio na bogate i siromašne i uvek sam izlazio u susret onima koji nemaju. To ću raditi dok se budem bavio trubaštvom, jer je najvažnije biti čovek u pravom smislu te reči – skromno navodi Jevđić.
Na naše pitanje ko je i kakav je Dejan privatno on kaže – sasvim običan čovek. Neki su ga zamišljali kao nadmenog, nedodirljivog i uobraženog dok ga ne upoznaju.
– Ne smatram sebe ni slavnim, ni popularnim, ni bitnim, ja sam deo ovog naroda koji volim – ističe sagovornik našeg lista.
Slobodnog vremena gotovo da nema, jer je i zaposlen, a donedavno se bavio i malinarstvom, ali se zasad osušio.
– Radni dani su rezervisani za preduzeće, vikendi za nastupe, tako da je na neki način trpela supruga, moje dve kćerke i sin, zapravo, čitava porodica. Žao mi je što sam propustio neke segmente njihovog odrastanja, jer sam bio angažovan na svirkama. Korona je, međutim, učinila svoje, pa smo to prošle godine, bar na neki način nadoknadili – rekao je Jevđić.
Sagovornika smo pitali da li neko od njegove dece ima afiniteta ka trubi, ali on kaže da ne želi da im sugeriše čime će se baviti, jer su oni ličnosti koje same treba da odlučuju o tome.
Prvu trubu, koja je prošla Kolubarsku i Cersku bitku, Solunski front i Albaniju i zvucima opisivala patnju, bol i tugu srpskih vojnika u dom Jevđića doneo je Dejanov pradeda Joviša.
Ako bi se smelo suditi po događajima iz prošlosti, melodije ovog čarobnog limenog instrumenta će još dugo odjekivati iz ove porodice, koja živi u požeškom selu Rasna.
O Dejanu Jevđiću svi sa kojima smo razgovarali imaju samo reči hvale.
-On je sa svojim orkestrom pre četiri godine svirao na mojoj svadbi u Čačku. Napravio je izvanrednu atmosferu, a tada sam ga prvi put videla i upoznala. Ostali smo u kontaktu nakon toga. Sjajan je umetnik, ali ono što je najbitnije, izuzetno dobar čovek – kaže za naš list Adrijana Marić.
izvor list NOVA