„Ovo je jedan tužan i mali grad“, konstatovala je Sonja Savić prisećajući se kako je Beograd „okrenuo leđa“ njenom prijatelju Ivicu Vdoviću Vdu, kad se pročulo da ima HIV. Decenijama kasnije, Beograd je i nju izneverio.
Sonja Savić je preminula pre tačno deset godina. I danas važi za vanvremenski simbol jedinstvene lepote i buntovničkog duha kulturnog Beograda. Posvećuju joj izložbe, filmske programe, knjige, podsećaju na njene reči, citiraju njene replike, stavljaju je na liste naših najlepših, najupečatljivijih, najtalentovanijih glumica… Ona to i jeste bila, ali tužno je što joj niko to nije stavio do znanja dok je imalo smisla, dok je bila živa i patila.
„Ne stidim se suza. One često naviru zato što je to taj, verovatno, prelazni period, kada se polako pretvaraš u tu stenu (…). Znaš onog klinca što je došao u manastir I vikao – Oče, ja volim ljude! Ja volim ljude! A ja sam zaista toliko volela ljude. Bože, koliko sam ih volela…“, rekla je Sonja Savić jednom prilikom.
Ostaće zapamćena kao najtalentovanija glumica FDU generacije 1977. (bila je u klasi sa Zoranom Cvijanovićem, Buletom Goncićem, Branimirom Brstinom i Oliverom Ježinom), od početka ju je pratila reputacija čudne i neprilagođene.
„Ja sam bila srećna kad sam pronašla ljude koji su jednako nesrećni kao ja“, zapamćena je njena rečenica, koja se odnosila na ekipu beogradskih umetnika novog talasa. Kako je neko primetio, „Sonja je bila poslednja generacija umetnika koji su živeli i umirali za ideale – nije mogla da shvati šta se dešava sa tadašnjim Beogradom i onim što viđa, nije se pronalazila u prečestom menjanju stavova“.
“Ovde sam sve vreme pokušavala da održim urbanu kulturu, ali to niko ne primećuje. Znam i da se reforma kostima, šminke i mizanscena na filmu tokom osamdesetih može pripisati Sonji Savić, pa opet nikom ništa. Suknja od skaja i sako na golo telo nisu se pre mene nosili, bojila sam tušem nokte u crno zato što takvog laka nije bilo. I još nešto – do 45. godine nisam dobila ozbiljan honorar za svoj rad. Mada, u alternativi i ne može da se očekuje novac“, rekla je u intervjuu koji je 2006. dala nedjeljniku Vreme.
U međuvremenu je njen vizionarski umetnički duh pokleknuo pred razočaranjima i porocima, kao uostalom i kod mnogih iz te novotalasne generacije. Beograd je počinjao da je plaši.
„Moj život je potpuno uništen i razoren. Ovde, ako nemaš debelu zaleđinu, ovo je rodovska zajednica – nema opstanka“.
Angažmana više nije bilo, a Sonju su sve manje prepoznavali na ulicama.
– Nije imala novca. Slabo je bila angažovana i mnogo je patila zbog toga. Ne samo da se žalila meni i ocu, nego je i stalno plakala. Reditelji s kojima je ostvarila dobre uloge godinama je se nisu setili, iako je Sonja dobila “Zlatnu arenu” u Puli, nagradu publike u Veneciji i mnogobrojna domaća priznanja… Godinama smo je mi izdržavali. Slali smo joj novac koliko smo mogli, jer smo oboje već dugo u penziji. Stanovala je u četvoroiposobnom stanu. Mi smo plaćali sve račune, zato što ona jednostavno nije imala od čega da izmiri te obaveze. Radovala se kad je snimila film s Milutinom Petrovićem i kad je prošle godine počela da nastupa s monodramom “Tajna venčane fotografije” Olge Stojanović. Posle premijere u Beogradu komad je izvodila širom Srbije. Sonja je ovom predstavom pokazala kako u malim gradovima i dalje ima svoju publiku. Sale su uvek bile prepune – ispričali su Sonjini roditelji nakon njene smrti.
Na sahrani Sonje Savić, u septembru 2008. godine nije se pojavio niko od njenih kolega. Samo mlada glumica Dara Rančić, kojoj je Sonja držala časove.
Izvor: Noizz.rs, Sonja u filmu Jug, jugoistok Foto: Printscreen / Noizz.rs