Dečji psihijatar Oliver Vidojević ocenio je u Novom danu da smo sada mnogo spremniji nego u ranijim godinama da dovedemo decu kod psihijatra, dodajući da nema svako mesto dečjeg psihijatra, što bi bilo važno.
Govoreći o polasku u vrtić i u prvi razred osnovne škole, Vidojević kaže da su to zanimljivi i jedinstveni događaji u životu dece, ali da su rutinska stvar.
„Svako polazi u školu, ne idu svi u vrtić, ali se smatra pozitivnim što ranija socijalizacija„, kaže on.
Kaže da je rastanak uvek početak neke autonomije, čak i kada dete prohoda.
„Bitno je kako će dete to da primi, odnosno kako da amortizujemo one efekte koji se na dete pokazuju kao komplikovani„, kaže on.
Ističe da polazak u prvi razred nosi teret obaveze, kao i da se tu vidi koliko su roditelji sazreli da se rastaju od dece.
Kaže da deca različito reaguju na takvu promenu, jer su do sada navikla da budu okružena starijima.
„Neki se povlače, postaju ćutljivi i sklone se u sebe, a drugi reaguju kroz ponašanje, ustaju, kreću se, unose nešto svoje“, kaže on.
Smatra da je roditelj koji se tek sreće sa mišljenjem nekog trećeg lica o ponašanju deteta u nezavidnoj situaciji.
„Tamo gde je dete išlo u vrtić, roditelj je već imao prilike to da čuje. Tu vidimo kako dete reaguje na autoritet i drugu decu. Kad je to prvi put, to bude iznenađenje za roditelje, jer nisu isti kriterijumi učiteljice koja ima 25 dece i roditelja koji imaju jedno ili dvoje“, kaže gost N1, dodajući da je najbitniji element individualno reagovanje deteta.
Govoreći o polasku u srednju školu, kaže da su ta deca već veterani, jer su prošli osam godina prethodnog školovanja.
„Imate decu koja putuju, to je uvek uzbudljivo, ali ponekad može da bude regresivno. Neko ko je bio odličan đak, kad se pojavi u drugom kontekstu, nema taj značaj, to dovede to konfuzije i zbunjenosti, a često je i izbor pogrešan, to opet izazove jednu vrstu reakcije„, kaže on.
Kaže da smo sada mnogo spremniji nego u ranijim godinama da dovedemo decu kod psihijatra. Kaže da postoje dve situacije u ekstremu – roditelji koji dovedu dete prerano, takoreći bez potrebe, ali i oni koji dete dovedu prilično kasno, kada se propuste neki koraci koji bi bili olakšavajući.
„Nema svako mesto dečjeg psihijatra, što bi bilo važno. I ne samo njega, nego ceo tim, psihologa, defektologa i socijalnog radnika“, kaže Vidojević.
Osvrnuo se i na to kako na decu utiče razvod rodielja.
„Pre 30 godina razvod je bio svrstavan u zonu socijalne patologije, a danas je to pojava“, kaže on.
Dodaje da razvod utiče na decu u kritičnim uzrastima.
„Dok su mala, do dve godine, teže je organizovati kontakte i viđanja, posle toga to već ide drugačije. Vrlo je dramatično kada je reč o pubertetlijama. Teško je da se uskladi njihov lični burni period sa burnim periodom porodice, koja od jedne celine postaje razdvojena“, kaže on.
Govoreći o promeni kada dete dobija mlađeg brata ili sestru, kaže da je priprema bitna.
„Roditelji pričaju tokom trudnoće da će se roditi bata ili seka, uključuju ih. Za decu je konkretno dešavanje najbitnije. Drugo, deca maštaju da će bata ili seka biti neko sa kim će odmah moći da se igraju lutkama ili da igraju fudbal“, kaže on.
Dodaje da su bebe retke kod nas, pa samim tim izazivaju pažnju i okoline, ne samo roditelja.
Ističe da je tu podeljena pažnja neophodna, ali da dete posle toga već hvata svoj korak i nastavlja svoj razvoj.
„Treba detetu dati privilegije starijeg bate ili seke i pustiti ga da se navikne na tu ulogu“, kaže dečji psihijatar Oliver Vidojević.
Izvor, Foto – N1
