Uma Vid – Ljubav je stanje u kome uvek postojim

0
287

ŠVEDSKA – Uma Vid je Vranjanka, medicinske struke koja živi u Švedskoj i voli da piše. Izuzetno je zabavna, duhovita i interesantna. Ide na master, živi lepo i mirno, a kad dune vetar, njiše se… Voli Thomasa Oesterlunda. Ljubav je, ističe, stanje u kome postoji neprekidno, kako je rekao Nik Kejv. Nadamo se da ćete uživati u intervjuu sa njom.

 

– Kada ste počeli i kako da se bavite pisanjem ?

Verujem da sam se oduvek bavila pisanjem. A kako se sve to izmanifestovalo bilo je pitanje okidača. Nekad ne možemo da izdržimo sav tuč života. Negde to mora da se izbaci. Mislim da je moj okidač bio oslobađanje od tog tuča. Uvek kad napišem nešto, osećam se lakšom. Ne izbaci li se to, ludi se. To što se izbaci, ja sam ga izbacila. Ali više nije moje. Olakšanje je kad znamo da sva ta teška emocija koju poezija često nosi, više nije naša. Kamen tone, a list lebdi. Ja biram da budem list.

– Da li imate uzor u nekom piscu, i, ukoliko je tako, ko je on i zbog čega ?

Nemam uzora. Ne verujem da se piše po uzoru. U tom slučaju, manjkavo je. Večna umetnost je genijalna umetnost, dakle autentična.


– Koliko ima ima autobigrofaskog u Vašim pesmama ?

Sve je autobiografsko; ja imam samo svoje srce i ja imam samo svoju glavu, samo sebe da kroz sebe preživljavam i doživljavam stvari. Umeće da vidim očima drugog, i da pišem o drugom, bogatstvo je. Ali je to još uvek moje viđenje, moj doživljaj.

– Šta Vas najviše inspiriše da pišete, koji motivi ?

Ponekad me inspirišu i patke koje srećem svakodnevno kad pešačim do posla. Njihov život je savršen, i sve im je lako. S lakoćom plivaju, s lakoćom gnjure. Ne brigaju više nego li što taj jedan trenutak u postojanju zahteva. Skoro me je inspirisalo kako mi je sveća dogorela, bukvalno. Sveća ugasne ili od sebe ili ako ja dunem da je ugasim. Tako i život. Lepo živim od sebe, ali i spoljni faktori čine lep život. Fascinantna mi je ta igra svega, i koliko sve mora da se sklopi, da se sinhronizuje, da bi nešto bilo savršeno.

– Kako na Vas utiču „tuđe“, uslovno rečeno, tragedije, nesreće ?

Nekad me teško dotaknu, a nekad imam utisak da mogu da se udavim s davljenikom. Verujem da to sve zavisi od toga koliko čovek može da se identifikuje u drugom, da se saživi s njim, da. Ali čovek mora da odluči koja je bitka njegova, a koja ne. Dva davljenika, sigurno tonu. Ako je to poenta, okej. Ali, da li je to poenta?


– Da li imate neku svoju ljubavnu priču koja Vas pokreće ?

Imam, svoju ličnu ljubavnu priču. Kako Nik Kejv kaže: ljubav je stanje u kojem postojim neprekidno. Uzeo mi je reč iz usta, haha. Osećam iskrenu i beskonačnu zahvalnost što mi je univerzum omogućio da volim čitavim svojim bićem, iskonski.


– Da li imate najomiljeniju pesmu i koliko ih je do sada objavljeno ?

Nemam najomiljeniju pesmu; to je kao da pitate majku koje dete više voli. Svaka pesma je priča neke realnosti u kojoj sam bivstvovala, i kad je bilo lepo, i kad nije bilo lepo. Sve je meni to podjednako važno. Da nisam bila u ponoru, nikad ne bih porasla, i obratno. Inače, ima dosta pesama. Nisam ih brojala.

– Šta mislite o sveukupnoj situaciji u našoj zemlji ?

Srbija mi svaki dan daje razlog da nestane iz mene. Mislim da u Srbiji vlada predinfarktno stanje. I mislim da će srce da joj stane. I mislim da to može da bude neophodno. Mnogi ljudi, pacijenti, koje sam srela, kao medicinska sestra, kažu kako im je buđenje iz smrti preokrenulo život. Kako su, tek kad su umrli, počeli da žive. U svakom slučaju, postoje preventivne mere za infarkt. Nisam sigurna da Srbija preduzima te mere. Kolektivno stradamo. Hrabra je individua koja se izbavi iz tog kolektiva.

– Kako ocenjujete stanje u medijima ?

Mislim da su mediji slika opšte svesti nacije. I mislim da su mediji jadni bez obzira na zemlju. Verujem da je u pitanju neka sistemska greška. Da li je do novinara (koji možda uopšte nije novinar) koji je kupljiv, ili je do onoga koji da ga kupuje? Ili je do običnog čovek koji pristaje na sve to? Ja nemam tv, ali svaki dan priželjkujem da ga imam. Kad odem nekome ko ga ima, i počnem nešto da gledam, pomislim – bolje je što ga nemam. Ne mogu da podnesem takvu gomilu baljezgarija u samo jednom pravougaoniku. Mislim da običan čovek nije svestan koliko moćno može da bude njegovo “NE”.

– Da li osuđujete emitovanje svakojakih sadržaja na televizijama sa nacionalnim frekvencijama ?

Nije problem u tim sadržajima, problem je u porukama koje ti sadržaji šalju. Osuđujem te poruke, ali čoveka koji ih diktira, ne. Može on sigurno mnogo bolje. Ali neće. Sadista voli da potčinjuje. Jer on gubi ulogu bez onog koga potčinjuje. Fromova je ideja, da svaki sadista nađe svog roba, i obratno. Jer čovek se generalno plaši da bude slobodan; ne bi znao šta da radi sa slobodom. Imamo potčinjene medije, i potčinjenu masu. Ali nikome nije gorelo do zore.

– Koja je Vaša poruka mladima u Srbiji ?

U Vranju bih upotrebila reči “gotovan” i “inatlija”, za opis mladog čoveka u Srbiji. Gotovan je onaj čovek koji bi rado dobro jeo, ako mu neko dobro i spremi. U svakom drugom slučaju jede ono što ima. I to je beskrupulozno za samo jedan život. Ne verujem da je samo on kriv, radi se o čitavom odgoju. Roditelj čuva dete, da bi ga ono kasnije čuvalo. Naš način odgoja, stvara gomilu bogalja. Ne bih, dakle, poručila ništa. Naš čovek ne voli da mu se popuje. On tek kad nema ništa, počne da ‘aje. Kad ga dodirneš u njegov “inat”.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo Vas unesite svoj komentar
Molimo Vas unesite ovde ime