KRALJEVO – Braća Lazar (13) i Uroš (11) Luković iz Kraljeva proveli su više od decenije odrastanja u kući bez vode. Nikada nisu imali vodu u slavinama, i ne znaju kako izgleda kada se tuširaju, jer ih je majka uvek polivala vodom. Da stvar bude još teža, Lazar ima Daunov sindrom i zbog toga, majka Marina nikada nije mogla da radi. Žive jedino od novca koji otac Milutin zaradi u nadnici.
Lukovići žive u Drakčićima nedaleko od Kraljeva, u usamljenoj kućici na brdu, sada već oronuloj, jer nikada nisu imali novca da ulože u nju. Nikada nisu imali ni vodu u cevima, jer u dvorištu nije bilo uslova da se iskopa bunar, zato što nema vode. Najbliži bunar sa kojeg bi se snabdevali vodom udaljen je 600 metara, ali novca nikada nije bilo ni za izgradnju cevovoda.
– Podigla sam decu bez vode, a od rođenja starijeg sina Lazara, koji ima Daunov sindrom, prošlo je trineast godina. Sve to vreme živimo bez vode u kući. Prsti su mi pokrivljeni od ručnog pranja i stalnog nošenja kanti sa vodom. Vrlo često sakupljam kišnicu, ili punim bure od snega koji se topi. Onda je grejem na šporetu, u kadi je lonac i tako se kupamo i perem veš. Vodu za piće ili kupujemo ili uzimamo od komšije koji ima bunar. Ali u njemu je nedovoljno vode za moje druge potrebe – priča majka Marina Luković.
Stariji sin Lazar koji je sedmi razred, rođen je sa Daunovim sindromom, i majka je njegov jedini pratilac. Ona ga odvodi i dovodi iz Specijalne škole, u kojoj pohađa sedmi razred.
– Krenemo u 10 da bi stigli na časove koji počinju u 11, i onda sedim sa njim do 15 sati, kada se završavaju. I dok se vratimo, prođe veći deo dana. Tek pre četiri godine sam uspela da ostvarim tuđu negu i pomoć za Lazara. I suprug Milutin je takođe uključen u brigu oko starijeg sina, i nikada nije mogao da ima stalni posao jer zajedno brinemo o njemu. Zato nadniči s vremena na vreme, kako bi imali novac da kupimo hranu – priča majka, dodajući da zemlja koju poseduju traži mašine i puno rada, jer nije kvalitetna.
Iako u slavinama nema vode, kuća je puna vlage. Sve je krenulo od zemljotresa koji je pre osam godina pogodio Kraljevo. Voda je počela da prodire ispod temelja, oseća se vlaga u sobama, a napukla im je i ploča. Ali, uslova da poprave kuću, Lukovići nemaju. Uglavnom od starog prave novo, i tako u krug.
Lazar ili Laki kako ga zovu u porodici otkrio nam je da se najviše obraduje kada dobije poklon. Mlađi Uroš, koji je 6. razred kaže da obožava elektroniku, ali nikada nije imao svoj kompjuter.
– Najviše bih voleo da dobijemo vodu i da onda možemo da se tuširamo u našem kupatilu. Da mogu u kuhinji da odvrnem slavinu i napunim čašu vodom. Neophodan mi je i računar, jer bih tako mogao da se posvetim elektronici. Sada trenutno pravim makete napajanja strujom preko baterija ili akumulatora. Voleo bih da idem u Elektrotehničku školu i da se onda time bavim – otkrio nam je Uroš.
Uroš, a ponekada i Lazar pomažu majci da napuni buriće ili kante sa vodom. I to je postao sastavni deo njihovog odrastanja. Lukovićima je neophodno postavljanje cevi koje bi išle od bunara do njihove kuće. Ali, oko 600 metara kopanja i postavljanja cevi, pa zatim povezivanje sa slavinama u kući, za njih je odavno postao san.
Izvor: Srbija video
