Matijević – Atmosfera u romanu „Sloboda govora“ namerno slična onoj u našem društvu

0
200
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

ČAČAK – Prioriteti su nam bili drugi, pa smo slobodu trampili za, sada vidimo, bezvrednu bižuteriju. Ili smo došli u ovu situaciju zato što smo se uspavali, što smo očekivali da neko drugi brine o nama i našoj slobodi, kaže za Nova.rs pisac Vladan Matijević, autor nedavno objavljenog romana „Sloboda govora“.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Prva knjiga Vladana Matijevića bila je zbirka pesama (“Ne remeteći rasulo”, 1991). Tri decenije kasnije za njim je još 12 knjiga poezije, romana, eseja, memoara, drama i priča. Za njih je osvajao značajne domaće književne nagrade: Ninovu (za roman “Pisac izdaleka”, 2004), Andrićevu (za knjigu priča “Prilično mrtvi”, 2000), “Meša Selimović”, “Isidora Sekulić” i “Borisav Stanković” (za roman “Vrlo malo svetlosti” 2011), “Stevan Sremac” (za zbirku priča “Pristaništa”, 2015)… Svaki put kada završi neku od svojih knjiga kaže sebi da više neće pisati. Pitamo da li posle nedavno objavljenog romana “Sloboda govora”, u kom kroz kafkijansku atmosferu i prizmu trilera sa ubistvom novinara u središtu priče čitaoci prate preplitanje rada u medijima sa političkim interesima, ličnim promašajima i izdajama likova, padom svih vrednosti i podelama u Srbiji u poslednje tri decenije, možemo očekivati sledeću. “Za sada pročitajte ovu”, odgovara Matijević.

Vaša nova knjiga razlikuje se od svega što ste do sada objavili. Šta vas je motivisalo da napišete roman nazvan upravo “Sloboda govora”?

– Tačno je da se moj novi roman razlikuje od svega što sam do sada objavio, ali svaka moja knjiga bila je drugačija od prethodnih, pa se tako može reći da sam razlikujući se ostao dosledan sebi. Smatram da je život kratak da bih neprestano pisao istu knjigu. Želim da iz jedne u drugu menjam jezik, ugao posmatranja na svet, teme… Ovog puta sam promenio čak i stil kojem sam bio veran dugi niz godina. Svakako da postoje čitaoci koji vole da unapred znaju šta ih u knjizi određenog pisca očekuje, kod takvih verovatno nisam omiljen, ali ima i onih koji vole da budu iznenađeni.

Opisi medija, različitog tretiranja događaja, pa i njihovog anticipiranja, veoma su uverljivi. Kako ste se pripremali za pisanje romana, da li su i likovi zasnovani na, kako se to kaže, stvarnim događajima?

– Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna, da se i ja poslužim frazom. Ali atmosfera u romanu je namerno slična onoj koja u našem društvu vlada. Što se tiče skupljanja građe pred pisanje, za “Slobodu govora”, kao i za prethodne moje romane i priče, nisam se pripremao, samo sam otvorio oči. I tema za roman je bila tu.

U “Slobodi govora” čitamo i rezime političkih dešavanja i rada medija od osamdesetih godina do danas. Lik u romanu, novinar Saša Čomski, pre nego što je ubijen, ističe da “kriza novinarstva postoji i ona je jedan od oblika ugroženosti ljudske slobode”. Kako vam izgleda medijska scena u Srbiji danas?

– Koliko god bio po strani i gajio usamljenost, uviđam sasvim dobro da u Srbiji ni po jednom pitanju i skoro ništa nije kako bi trebalo da bude. Kriza vlada svuda, jasno i na medijskoj sceni. Čini mi se da nikada nije bilo više medija, što pisanih što elektronskih, ali ni većeg čovekovog nepoverenja u njihovu tačnost. Iako živimo u informatičkom dobu, informacije kojima smo svakodnevno bombardovani često su na nivou spekulacija ili dogme. Čovek je došao u stanje u kome neprestano vaga da li da veruje ili da ne veruje onome što pročita i čuje. Praktično je non-stop na ruletu, na kojem se kocka sa istinom. Takvo je stanje prvenstveno zato što su mediji bitni političkim moćnicima, a oni ne žale sredstva, niti prezaju od zakulisnih radnji, sve sa ciljem da ih potčine. Ali nažalost to nije jedini izvor novinarskih nedaća, iako jeste najveći.

Pišući o devedesetim godinama u Srbiji, navodite da su “jedni uzrok svoje propasti videli u aktuelnoj vlasti, drugi u delovanju stranih sila i domaćih izdajnika, što je bio razlog da se izdele i međusobno zakrve”. Nije li isto i danas?

– Slično je i danas. Ali nije baš isto. Devedesetih godina prošlog veka društvo nije bilo ovoliko korumpirano. Tada je kod pojedinca odlučivala uglavnom iskrena vera u nešto, danas lični interesi imaju daleko veći uticaj na odabir političke opcije koja se podržava. Moglo bi se reći da je tada bilo mnogo više naivnih, a danas više proračunatih i nepoštenih. Naravno, danas u daleko većem broju ima i onih razočaranih, skeptičnih, nepoverljivih, opreznih…

Opisujući prilike u Srbiji pod Miloševićevim režimom pišete i: “Građani koji bi se suprotstavljali takvoj politici rigorozno su kažnjavani na radnom mestu, u sudnici i na ulici”. Danas smo svedoci novih protesta i kažnjavanja, fizičkog i sudskog. Pratite li proteste na ulicama gradova Srbije i kako vam oni izgledaju?

– Početkom prošle nedelje sam za jedne dnevne novine rekao da se od društva koje se nalazi u stanju očaja može očekivati sve, ne sluteći da će te večeri izbiti protesti. Ali ne smatram da sam bio vidovit jer se neki vid ispoljavanja nezadovoljstva naprosto morao dogoditi. A prethodnih dana osnovna mi je misao da bi na Fakultetu političkih nauka na smeru za novinarstvo trebalo uvesti kao obavezan predmet borilačke veštine, jer se stiče utisak da su svima za nešto krivi novinari. To je za sada jedini postignuti konsenzus suprotstavljenih strana.

“Kontrolom govora se štite i od javnog mnjenja”, kažete na jednom mestu. Kao pravi motiv za hapšenje Kikinđanke Jovana Popović proletos su mnogi videli reakciju vlasti na njenu pesmu “Bagra”. U to vreme privedena je i novinarka zbog teksta objavljenog na našem portalu, a poslednjih dana svedoci smo i napada na izveštače sa protesta. Jesu li to jasni znaci da je sloboda govora ugrožena?

– Sloboda govora jeste ugrožena. Bila je, i uvek će biti. I za nju se svaki pojedinac mora boriti, i mora je čuvati. Ne može je nikad osvojiti zauvek. Sada je nesumnjivo ugroženija nego što smo navikli, ali to je zato što smo bili previše opušteni. Prioriteti su nam bili drugi, pa smo slobodu trampili za, sada vidimo, bezvrednu bižuteriju. Ili smo došli u ovu situaciju zato što smo se uspavali, što smo očekivali da neko drugi brine o nama i našoj slobodi. I sad, koliko smo lako od nje okrenuli glavu toliko ćemo je teško povratiti. A imaćemo je onoliko koliko nam bude potrebna.

Vlado, glavni lik u romanu, nakon što se priklonio konzervativcima, “za sve loše u dvadeset prvom veku krivio je presiju korektnog izražavanja”. Da li i vi, kao pisac, insistiranje na političkoj korektnosti vidite kao pozitivno rešenje, pa i nužnost, ili kao ograničavanje slobode govora?

– Ja nisam za korektno izražavanje u literaturi i po tom pitanju umnogome delim stavove svog junaka. Vladimir Filipović smatra da se na finom rečniku ne insistira da bi se zaštitili slabi, ugroženi i različiti već bitange. Naravno, on je po svakom pitanju otišao u krajnost, pa i po ovom, ali njegovi zaključci nisu bez rezona i osnova. Koliko god Vladimir bio negativan junak, njegovi stavovi i postupci su lako razumljivi.

Mnogi likovi u “Slobodi govora”, od čistačice pa do islednika, čitaju i citiraju Kafku, a novinar Vladimir F. suočava se sa kafkijanskim procesom. Znači li to da je Kafka naš savremenik, vidite li kafkijansku atmosferu sada i ovde?

– Kafka je naš savremenik za sva vremena. Kada sam počinjao da pišem ovaj roman, radnja se u mnogim aspektima nije ticala toliko duboko naše stvarnosti. Pustio sam mašti na volju ne sluteći da će mnogo štošta iz romana biti aktuelno u trenutku kada on bude objavljen, pa ni to da će se toliko raspravljati o slobodi govora.

Vaše knjige povezuje upravo to da se dešavaju u vremenu u kome ih pišete. Kritika vas smešta među najznačajnije domaće pisce srednje generacije. Gde vi vidite svoje mesto u srpskoj (i regionalnoj) književnosti?

– Ne smeštam sebe nigde. Samim tim što sam objavio trinaest knjiga koje su imale svoje čitaoce i koje su primećene od kritike, postojim u srpskoj književnosti. Ne vidim sebe u regionalnoj književnosti, ne zato što ne želim tamo da se vidim već prosto zato što me čitaoci okolnih zemalja nisu otkrili. A i nisu mogli jer mojih knjiga tamo nema. Ako izuzmemo Severnu Makedoniju u kojoj su prevedena i objavljena tri moja romana, rekao bih da sam za širu čitalačku publiku u regionu nepoznat pisac. Mislim da je tako i zato što je saradnja književnika i izdavača iz regiona preopterećena neliterarnim stvarima i interesima, i što ja nisam spreman da ulazim u priču koja se ne tiče književnosti. A možda za čitaoce iz regiona ne bih bio interesantan i da u njihovim knjižarama ima mojih knjiga, svestan sam da postoji i ta mogućnost.

Pratite li savremenu književnost u Srbiji i regionu i koje pisce i knjige biste preporučili?

– Dosta čitam savremenu književnost, i domaću i stranu. Ne zapostavljam ni klasike, pogotovo one iz prve polovine dvadesetog veka. Što se tiče regiona mnogo bolje poznajem savremenu poeziju nego prozu, zahvaljujući nekoliko dobrih internet portala koji se njome bave. Trenutno privodim kraju eseje pesnika Saše Radojčića i spremam se da čitam prepisku Lorensa Darela i Henrija Milera.

Sa pojavom korone pokazao se i svojevrsni paradoks: s jedne strane izgleda da se više čitaju knjige i da ljudima nedostaju kulturni sadržaji, a sa druge da su izdvajanja za kulturu iz budžeta sve manja. Kako vi gledate na sve to?

– Kulturni događaji su uvek imali posetioce, neki manje neki više, knjige su se čitale. A sasvim je razumljivo što se kod nas izdvajaju mala sredstva za kulturu jer je kulturan, vaspitan i obrazovan čovek ovde društveni problem. Da ovom prilikom ostavimo po strani kome se i kako i ta skromna sredstva dodeljuju i ko je pozvan da o njima odlučuje.

Autor: Matija Jovandić, Nova.rs

POSTAVI ODGOVOR

Molimo Vas unesite svoj komentar
Molimo Vas unesite ovde ime