ČAČAK – Davanje imena novorodjenčetu oduvek je imalo veliki značaj u srpskoj kulturi i tradiciji, jer ime kao lični znak čoveka odredjuje njegovo mesto u univerzumu i društvu, odredjujući mu, prema verovanju, dalju sudbinu i život.
Time je dete sticalo status čoveka, a pravila imenovanja zavisila su od tradicije, trenutnih trendova ili posebnih okolnosti u kojima se našla porodica. Tako na primer ime Anđela potiče od grčke reči Angelos, a u prevodu znači anđeo, glasnik, vesnik. U kontekstu imena, Anđelka seprevodi kao „anđeoska“ ili „ona koja je data od anđela“. Veruje se da su osobe koje nose ovo ime poput anđela, dobre, neiskvarene i nežne.

Ime Matija je hebrejskog porijekla izvedeno od starohebrejskog imena „Mattitjah“ što u prevodu znači „dar Božji“. Ime jednog od dvanaestorice apostola. Ime je u raznim varijantama još od davnina rasprostranjeno širom hrišćanskog sveta

„Vodilo se računa da se neko ime ponavlja u porodici, naročito ako je neko imao dobre osobine, potomcima je davano njegovo ime. Pored toga, gledalo se koji svetac se slavi toga dana kada je dete rodjeno ili koji je praznik njemu najbliži“, objašnjava za info-lider.com etnolog Narodnog muzeja u Čačku, Snežana Ašanin – Šaponjić.

Kod slovenskih naroda, pa i u Srba, pravo ime je skrivano, nije se javno obelodanjivalo, jer severovalo da će preko imena negativne i opake sile, i zli ljudi putem čini moći da naude njegovom nosiocu. Zbog toga je gotovo svaki čovek imao drugo, koje se koristilo pred svetom, a takvih slučajeva i dalje ima u nekim seoskim sredinama.
Pored zaštitnih postoje i zaustavna imena, poput Stanke, Stane, Stanoja, Stojana, koja su davana u slučajevima kada se radjalo mnogo, naročito ženske dece, što je u ona teška i oskudna vremena bilo veliko opterećenje za zajednicu, kako bi to prestalo. Trendovi u imenovanju često su odredjeni i postojanjem neke istaknute istorijske ličnosti.

U drugoj polovini XX veka, za vreme socijalizma, kod nas se vodilo računa da se dajumedjunarodna imena, jer se smatralo da su tradicionalna prevazidjena i da ih treba zaobići.

„Pojedina medjunarodna, hrišćanska imena, kakva su Stefan, Uroš, i danas se neretko daju, ali se za njih može reći i da su srpska, jer su oduvek zastupljena kod nas, i bilo je istorijskih ličnosti koje su se tako zvale“, objašnjava etnolog.
Medjutim, sada su stara srpska imena ponovo zastupljena, ali se mnoga od njih, koja sežu u duboku prošlost, sve redje čuju i polako nestaju, kao na primer Ikonija, koje je poreklom sa Kosova, a zatim i Gospava. Prema srpskim običajima, predhrišćanskog porekla, ime detetu treba da nadene kum, koji predstavlja vezu izmedju kumčeta i viših natprirodnih sila.

„Zbog toga kum ima veliki ugled, na najvažnijim dogadjajima je najistaknutiji gost, i veoma je prisutan u životu deteta i čoveka. On je nekada davao ime, vodeći računa o svim navedenim stvarima, osobinama deteta i porodice, ali je to vremenom olabavljeno, pa se danas roditelji uglavnom dogovore sa njim, ali gotovo nikada ne daju ime bez razgovora sa kumom, kako bi zvanično i dalje on davao ime“, kaže Ašanin-Šaponjić.

Ona navodi da su nekada Srbi odmah po rodjenju deteta odlazili u crkvu po vodicu, koju bi sveštenik osveštao, očitao molitvu za zdravlje i tom prilikom dete je dobijalo ime „na vodici“. Nije bilo obavezujuće da se kum složi sa tim imenom, ono se nosilo od rođenja do krštenja, i veomase poštovalo. U nekim krajevima naše zemlje i danas je to običaj.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo Vas unesite svoj komentar
Molimo Vas unesite ovde ime