KRALJEVO – Italijan američkog porekla, Bobi Rouds, nekada maneken i glumac u italijanskim vesternima, i ove jeseni u Oplanićima kod Kraljeva, gde je kupio imanje i kuću, peče lozovaču, obožava kajmak i divno se slaže sa komšijama koje ga cene i vole.
U Oplanićima ga svi znaju kao Bobija, nasmejanog i vrednog komšiju drugačije boje kože koji, kažu, ne dopušta da propadne ijedan plod, već svemu što može nađe namenu ili način da ga iskoristi. Tamnoputi Bobi Rouds (Bobby Rhodes) je rođen u San Francisku, otac mu je bio Amerikanac majka Italijanka. Srpski zet postao je sedamdesetih godina kada se u Italiji, gde su oboje počinjali svoje manekenske karijere (njegova je kasnije otišla i u glumačke vode) zaljubio u lepu Vrnjčanku sa kojom je dobio sina i kćerku.
Sa bivšom suprugom je prvi put došao u tadašnju Jugoslaviju, a tast i tašta dočekali su ga, kaže, kao sina. Zavoleo je jednostavan život, ljude, srpsko selo. „Zov krvi“ ili „zov otadžbine“, kako smatra Bobi, genima predaka sa majčine strane, vratio je, na neki način, u njenu domovinu i kćerku, i sina. Jer, kćerka Virdžinija, stjuardesa „Britš ervejza udala se za Kraljevčanina Nikolu Stojanovića, a sin je oženio Aranđelovčanku.
– Srbija je bila u ratovima i problemima, ali ljudi ovde nalaze način da lepo žive i čak i loše stvari proživljavaju uz osmeh – ističe Bobi.
Prošlog vikenda, zajedno sa prvim komšijama Svetlanom i Rajkom Binićaninom, pravio je lozovaču. „Crnac peče rakiju“, tako smo mi novinari, radno nazvali događaj kojem smo prisustvovali, ali – osim priče o pečenju rakije, od Bobija smo dobili i priče o tome kako da još više uživamo u lepotama naše zemlje, u sunčanom danu, u plavetnilu neba, u prirodi koja se, pripremajući se za zimu, tek sprema da prospe jesenje boje, o važnosti porodice. Bobi nije zadovoljan ovogodišnjim rodom voća od kojeg je pekao rakuju. Leto je, kaže, bilo sa previše kiše, juli pogotovo, pa je za lozovaču bilo svega tri kazana, a to je „katastrofa“, ističe on.
– Predivna je Vrnjačka Banja, odakle je moja bivša žena, to je turističko mesto, puno gostiju, ali mene je nešto „vuklo“ u Oplaniće, selo u koje sam prvi put došao u malu vikendicu koju je ovde imao moj zet Nikola – priseća se Bobi.
Posle toga i on je kupio omanju seosku kuću, a započeo i jednu veliku, „grande projekat“ koji će, kako kaže, da sačeka. Očigledno se Bobi susreo sa majstorima koji otežu sa izgradnjom koja će, izgleda, da sačeka bolje dane, čim Bobi sa zagonetnim osmehom na licu kaže: „Neka bude kao kod vas: polako, polako!“
Srbe Bobi, kako navodi, voli zbog naše neposrednosti, gostoprimljivosti, zbog toga toga što ga svi zovu svojoj kući, a nigde gde je do sada živeo (sada živi u Rimu) – to nije slučaj. Zamera nam što kao narod puno psujemo, ali shvato je to, kaže, kao način da se ljudi na neki način prazne i zato – razume. U mane nam ubraja neodlučnost u poslu, sporost, nedostatak poslovnosti.
Da proba da peče rakiju Bobi je prvi put probao 2009. godine. Dok su ga neki uveravali da su za pravljenje rakije neophodne posebne tajne tehnike, on je sa starom komšinicom Brenom iz Oplanića, koja nažalost više nije među živima i sunarodnikom kojeg je predstavio kao Lučijana (i on, kao i Bobi, živi u Srbiji) savladao sve tehnološke „cake“. Danas proizvodi manje količine odlične rakije i za sebe kaže da je „profesionalac za proizvodnju rakije.
Dok je trajao proces pečenja nestrpljivo je čekao da krene „prvenac“, a onda se kao malo dete radovao dok je merio koliko gradi ima lozovača.
– U kulturi kojoj pripadam, rakija se pije posle jela, kafa takođe, a kod vas je sve obrnuto. Naš način je bolji za organe za varenje – smatra Bobi.
Od jela popularnih u Srbiji, od kojih neka nisu i izvorno naša, poverava nam, voli musaku, pasulj, ćevapčiće, ražnjiće, suvo meso, neprskani paradajz. Čvarci mu, kaže, zbog toga što su puni masti – nisu „legli“. Na naše pitanje: „A kajmak?“, Bobi uzbuđeno odgovara:
– Aaaa, kajmak, ja zaboravi kajmak, kajmak je fantastično!
Bobijeva kćerka Virdžinija i njen suprug Nikola žive u Kraljevu iz kojeg ona zbog posla odsustvuje po nekoliko nedelja, a onda se vraća, kako voli da kaže „svojoj jedinoj kući“ i osmogodišnjoj kćerkici Džuliji o kojoj, dok je mama odsutna, brinu tata Nikola i baka Caca. Sin sa suprugom i dve kćerkice, osmogodišnjom Lunom i jednogodišnjom Milom živi u Bolonji. Zbog svih njih Bobi za sebe kaže:
– Ja sam srećan čovek, mnogo sam srećan čovek!
U mladosti, njegov život bili su moda i filmovi, pa se bavio manekenstvom, a kao glumac ostvarivao najčešće u vestern filmovima. Igrao je, u doba svoje najveće glumačke zrelosti, manje uloge u filmovima sa mnogim poznatim glumcima, a skoro je, kaže, baš na prvom programu, video da Radio-televizije Srbije prikazuje film „Džonatan sa medvedima“, koji je snimao 1994. godine, a u kojem je glavnu ulogu tumačio Franko Nero.
U imanje u Oplanićima, sa kojeg pogled sa visine „puca“ na prelepu dolinu, Bobi se zaljubio na prvi pogled, iako i danas ne može da shvati da u Srbiji „asfalta nema svuda gde ljudi žive“, već su nam seosku putevi uglavnom zemljani i često blatnjavi.
I pored svih nedostataka koje donosi život na selu, Bobi je u Srbiji – svoj na svome. Još uvek, pola godine provodi u Srbiji, a drugu polovinu u Rimu, gde ga zovu poslovne obaveze. Već narednog vikenda, opet odlazi u „večni grad“, svojoj prvoj kući, ali će i tamo, kako nam je otkrio, jedva čekati da se sa prvim prolećnim danima – vrati u Oplaniće. Između Oplanića i njega veza je nevidljiva, ali – neraskidiva.
Izvor, Foto – Portal Krug
