Trećeg aprila 1915. godine preminula je Nadežda Petrović.
Nadežda Petrović je učestvovala kao dobrovoljna bolničarka u balkanskim ratovima i sa jednakom ljubavlju prema svom rodu ušla je među vojnike i sa početkom Velikog rata. Ponovo kao dobrovoljna bolničarka bila je stacionirana u Prvoj rezervnoj bolnici u Valjevu. Već krajem 1914. godine imala je veliki zadatak – negovanje mnogobrojnih ranjenika stradalih u Kolubarskoj bici.
Početkom 1915. godine u odajama valjevske bolnice život i smrt su se borili istom žestinom kao i u bitkama. Rane sa ratišta se zaceljuju, ali vlada pegavi tifus.
Gračanica. 1913, ulje na kartonu
O negovanju ranjenih i bolesnih vojnika i teškim trenucima Nadežda piše: „Ja sam im sad i lekar i nudilja. Propisujem lekove, dajem ih, trčim od rane zore od jednog do drugog. Ceo dan nosim jednu tepsiju punu lekova. Sama se čuvam, ali Bog me može sačuvati i niko više: uzdam se još u svoju zvezdu koja me do sada ni u najtežim momentima nije prevarila ni napustila, pa možda neće ni sada.“
Međutim, krajem marta 1915. godine i njeno telo je pokleklo pred opakom zarazom – pegavim tifusom. Njena zvezda se ugasila pred Vaskrs, na Veliku subotu, 3. aprila u osam sati uveče.
Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ poseduje dve slike koje pripadaju Nadeždinom Ratnom periodu nastale u vreme Prvog balkanskog rata – Stari šedrvan u Prizrenu i Gračanicu.
Izvor: Epicentar press
